Zač...

[milić]

Zač je lepo Banderovo

Kada se spametin Banderova ja ne pomislin na salezijansku crekvu, ka je nekemu na Podmurvicah a nekemu na Banderovu, ni na Tehničku školu va ku san četira leta šal a bome ni na faks va kega san šal još više let. Zmislin se na oštariju! Na oštariju ka  se je zvala Banderovo i nju nisi mogal, kot ovo prvo nabrojeno, smestit va Podmurvice al Mlaku. To je bila oštarija va ku smo kot školani retko zahajali al kad bimo pobegli z kakove matematike al ča sličnega tamo smo lepo marendali (popularna su bila plućica na kiselo) i popili biricu al gemišt kot pravi, veli judi. Moje kolege ki su kašneje šli studirat na Tehnički faks su mi povedali da su tamo znali bit pravi turniri va preferansu aš da je to prava inženjerska igra. I, da ne pozabin, tu oštariju smo zvali Dva fažola i bila je prava, kakoveh već ni. Stoli pokriveni z stolnjakon na crveni i beli kvadratići.
Ov del Reki se prozval Banderovo fanj kasno. Gospa Ekl piše da je to prvi put videt na karte iz 1851. leta. Kopiju te karte, malo skresanu al se lepo vidi ime Banderovo a i Štranga, me par iman i ja. Taj del Reke nekada se je zval Musunišće a okolo su bili deli Štranga, Cecilinovo, Pod Pinjol, Nad Lazaret, Anderlovac, Šumber, Dolci pul potoka i Podmurvice.
Kako je Banderovo dobilo ime se jušto ne zna ma najveć puti se napisalo da je ime prišlo po banu Josipu Jelačiću. Med dva rata ov del, recimo okolo današnje ulice Corada Iliassicha, se je zval Monte Grappa. To ime, ta Grappa me vavek zmisli na bivšega prijatela ki je jedanput bil va Talije zarad dela. Va jednen bariće da je tel popit rakiju, ma duplu aš mu je "normalna" premića, pa da je ovako naručil:
- Prego una grapa due skosi!
Danaska judi ki tu bivaju fanj let Banderovo dele uglavno na tri deli: Montegrapa, Montenero i Smućeni breg.
Banderovo je na jako lepoj pozicije, na jednen brežiće z kega je, da ni veleh kuć, lepo videt more i prama Reke. Na njemu su storene lepe kući na više podi ma je i fanj oneh mićeh, prizemneh - praveh delavskeh. Kada san užal pasat tuda činilo mi se je kot da san va trejseteh let pasanega stoleća.
Od palaci, ki su mane interesantni, tuka su bivša kasarna regimente baruna Jelačića i sirotište braće Branchetta a i o imenu ulice Franje Kresnika bi rabilo napisat par besed.
Kasarna je storena 1912. a vojska ju je počela koristit 21. maja, pred sam Prvi rat. Interesantno je da ju je, potla ča je plaćena 1.337.718 krun, prezel grad Reka. Va to vreme načelnik Reki je bil dr. Francesco Vio. Z te kasarne su mnogi mladići šli va smrt po Soče, Galicije, Karpateh... Kada je Talija dobila Reku kasarna je nazvana po Armandotu Diazu, talijanskemu maršalu z Prvega rata. Va njoj je bival 26. pešački puk Bergamo na atrese via fratelli Branchetta 52. Kad je počel Drugi rat otuda su Talijani pošijali naše jude, ki jin nisu bili po voje, po logoreh po soj Talije. Med njimi i mojga nonota Fileta ki je finil otuda preko Kopra va logor Istonio Marina 23. aprila 42.
Va rate je bonbardirana i nastradala je kuća va koj je bila komanda. Ta kuća je, onako razbijena, stala tako a va njoj su i ljudi bivali ki su prišli v Reku delat. Tu zbonbardanu kuću da su zvali Holivud. Holivud je zasen zrušen najkašneje 1969. aš ga se ja ne zmišjan. Zada Holivuda je bil jedan parkić z fontanun kega su zvali Rumen. Sedandeseteh je va zgrade prama zapade bila Tehnička škola i Ekonomski fakultet a va istočnoj zgrade je bil Strojarsko-brodograđevni fakultet ki se od 1973. zove Tehnički fakultet. Va zgrade kade je bila Tehnička škola potla selenja, preimenovanja, promene školskeh modeli i čega se ne je opet škola za tehničari i opet se zove Tehnička škola. Va zgrade je sadahna još i Veleučilište.
Ubožnica braće Branchetta je palac ki je danaska poznat kot Medicinski fakultet. Storen je 1908. leta po nacrte rečkega arhitekta Carlota Pergolija a imel je mesta za prijet 70 muškeh i isto tuliko ženskeh siromašići kot i 30 muške i 30 ženske dece. Ubožnica se zvala Braća Branchetta (Fratelli Branchetta) po braće Giacomotu, Constantinotu i Antoniotu Branchetta aš su (ova dva zadnja) dali soldi za storit ta palac va ken će se smestit siromahi Reke. Se to je delano kako bi se mogla proširit bolnica Svetega Duha pul ke su dotada bili siromahi. Potla rata, kuliko san čul, tu je bil dom za starci a od 1955. tuka je Medicinski fakultet.Tu san fanj puti bil još dok je žena studirala a i kašneje kada je bila na postdiplomsken studije.
Ča se tiče imena ulice o koj san tel neč napisat to je ulica Franjota Kresnika. Ki je bil Franjo Kresnik? On je po zanimanje bil duhtor opće praksi a po jubavi violinist. Sost violinu da je vadil v Reke i Genove. Ma on je violine volel tuliko da ni otel samo sost na njih leh jih i delat. A za to je rabilo puno znanja ko se je moglo dobit samo tamo kade su bile najboje radijone va keh jih se je delalo - va Cremone. Proučeval je violine vrhunskeh majstri kot ča su bili Antonio Stradivari i Giuseppe Guarneri del Gosú. Kada jih je dobro proučil počel jih je delat. Govore da mu je to šlo fanj od ruki. Zato i će 6. decenbra 2019. otpret izložbu va rečkemu povjesnen muzeje njemu va čast. Duhtor Kresnik je rojen 1869. leta va Beče a umrl je 1943. v Reke i zakopan je na trsatskemu grobju. 
Evo, tuliko o Banderovu ko je mane jako lepo i drago a najlepji su tamo judi, pogotovo jedna ženskica.

[Rijeka]

Super 

[milić]

Zač ja Potok pametin po tete S.

Potok, kot del Reki, je ime dobil po jednen potoke kega su judi nazvali jušto Potok. Danaska mu još dodaju škurinjski da se zna skud teče, pa ga se više zovu Škurinjski potok. Njega, na dele ki teče po Potoke, ni videt aš su ga pokrili trejseteh let pasanega stoleća. Nekada se va more zleval va  Mandraće, pul nekadašnjega lazareta a odkada je nasuta obala zarad luki i njigov tok se je produžil pa se sada zleva va more do Budimpeštanskega mola.
Ime tega potoka Vanda Ekl nahaja va katastarske mape Plas z 1841. leta. Tuka piše (po talijanski) Torrente di Scurigna Piovano. Al još 1582. va jednen dokumente na "trden hrvacken" piše da je "omeiach" (umejak) Gašpara Knežića pul "fossa del potoch" (kanala od potoka).
Da nisu Mađari storili luku danaska bi bila Krešimirova ulica pul more a ovako je stotinjak metri od njega. E, onputa dok ni bilo ovakove luki, na meste kade se je Potok zleval va more je bil jedan mandrać pul kega su se veževale barke. One bi pripejale va lazaret mornari z brodi ki su prišli va rečku luku z kraji kade su bile zarazne boli. Luka je još bila na ušće starega toka Rečini tako da je lazaret bil dosti  daje. Lazaret je bil storen 1726. a piše da je to platil sam cesar Karlo VI. I to je bilo vreme kad se je v Reke se počelo menjat. Tada je počel jači razvitak Reki aš ju je, kot i Trst, ta isti cesar 1719. proglasil za slobodnu luku. To je privuklo trgovci z razneh deli Evropi ki su videli priliku za dobar dobičak. Tako je 1752. holandska kompanija Arnoldt & Co. počela zidat rafineriju za cukar ka je finjena do 1755. leta. Kad je finjen palac va ken je bila uprava da je zgjedal kot dvor a ne fabrika nač su mnogi puhali. Rafinerija za cukar delala je do 1826. pa je neko vreme tu bila kasarna za vojsku a od 1851. je bila fabrika od tabaka al Palt, kako su ju domaći judi zvali. Va njoj je delalo i do 2.600 delavci, najveć ženskeh z ovega kraja ke su zvali paltarice. Nisan znal od kuda naziv Palt a onda mi je prijatel C. rekal da je ime ustvari skraćeno od Appalto Tabbacchi kako se je fabrika zvala. Eko i to smo doznali pa moremo poć daje. Potla rata tu je do 1998. bila jaka fabrika Rikard Benčić ka je delala manji brodski propeleri i opremu za brodi a i deli za bosch punpi. Preseljena je na Kukujanovo a od tamo je šla fuć. Sada se zgrade nekadašnjega Benčića urejuju i va sakoj će bit neč ča se tiče kulturi - muzeji, knjižnice...
 Kolodvor je još jedna interesantna zgrada na Potoke. Storen je 1891. i za ono vreme i broj stanovniki Reke je bil više nego lep za videt za razliku kako danaska zgjeda. Storen je po projekte mađarskega  inženjera Ferenca Pfaffa. Tuka san fanj puti čekal vlak al šnjin šal najveć va Ljubljanu al Bistrc kada je žena tamo delala. Onda (na početke osandeseteh) je prama Ljubljane šlo morda i deset vlaki a danaska ne moreš va Ljubljanu poć i neč odbavit pa se vrnut isti dan.
Bolnica ku ja pametin kot Bolnicu braće dr. Sobol, je još jedna zgrada ka ima ča povedat. Storena je 1857. leta po projekte inženjerskega bojmika V. Paradowskog v. Koraba i znamo da je tu bila austrougarska Mornarička akademija neprekinuto od 1866. do 1914. kad se preselila va Beč. Z nje su shajali oficiri za marinu med kemi je bilo jako sposobneh i poznateh. Dva od teh sposobneh su bili Janko Vuković - Podkapelski, za kega san čul a za Slovenca Antona Hausa, ki da je bil jedini veli admiral (to mu je bil čin!) va celoj monarhije, nisan nikad čul. A sigur san da znan ki je najpopularneji oficir  ki je finil rečku Akademiju. To je sakako kapetan na podmornicah Georg von Trapp po čigoven živjenje je storen film Moje pjesme moji snovi.
A sada - slašćica! Do pred par let nisan znal da je v Reke bila Modiano radijona - tiskarna karat s kemi se igra na briškulu i trešetu. A je! Bila je na Potoke va velen palace ki je na križanje današnjeh ulic Nikole Cara i Rikarda Katalinića Jeretova. Tuka, va suterene je bila tiskarna va koj su se tiskale karte ma i druge stvari kot ča su plakati i slično. Palac je storen 1913. po nacrteh Emilijota i Marijota Ambrosinija. O temu je bila 2013. izložba va Kortile, a pisal je i Novi list.
Kad malo staneš, pogjedaš i razmisliš kuliko je v Reke, al drž'mo se samo Potoka, palac ki bi imeli ča reć o sebe. Tuka je još i bivša Medicinska škola a sada Fakultet zdravstveneh studij, pa one lepe zgrade na početke ulice Nikole Tesle pa... Ma neću već nabrajat lih samo još jedan parkić ću spomenut. To je park ki je dobil ime po duhtoru Vinkotu Frančiškoviću, čoveku ki je prvi va Hrvatskoj a drugi va Jugoslavije 1971. uspešno storil transplantaciju bubreha. Saki put kad gren kroz ta parkić zastanen pa pomislin ča bi bilo s manun da ni bilo njega. Ovako već trejsetak let moren pisat ovakove pričice.
Al mane se te zgrade, si ti palaci, sa ta lepota ne moru potrt z pameti jednu žensku kad god se spametin Potoka. To je teta S. mat mojga dragega prijatela V. Njihova familija je bivala na Potoke va trećemajsken stane a naša trajba je rado h njin prihajala. Tuka smo, kad god bi prišli, lepo dočekani a i vavek je bilo ča za pojist, ako niš drugo onputa cikulade, lešniki, orehi... A i za popit, najveć puti, ruske vodke, zapametil san joj i ime, Stolichnaye. A teta S. bi lih z kuhinji zazijala: - Milić ću ti jedan šnicel storit!?
Pa ćeš ti pametit palaci a ne ovakovi judi...

[zokxy]

Bome Miliću, gušt je čitati ove priče. Za knjigu ti već planiramo standardnu donaciju. 

[milić]

Hvala, hvala! Bilježim se sa štovanjem.

[milić]

Zač je Belveder a ne Vozrinj

Danaska homo malo prošećat po Belvedere. I to va društve aš me je strah da se ne zgubin kuliko slabo poznan Belveder. Skoro da niman poč poć tamo. Još da mi ni moje drage zubarice A. nebin ni ovoliko put bil gore koliko san do sada. Belveder i Kozala su mi nekako van ruki. Onisti ki tamo žive al su živeli hvale ga na puna usta. Tr ni ni čudo aš i samo ime Belvedera je nastalo aš da se od tamo lepo vidi. A to, ča se tiče imena, naš Ivo Grohovac siguro ni mogal zarad njega spat na mire. Ovako on piše: "Puno puti čujemo i čitamo besedi "Belveder" i "Belvedere". Tako su neprijateli našega imena prozvali onaj del dolnje Kozale ki se prostire od stare Harmice do nad Rastočine." Pa nastavja " O ten Belvederu nisu stari judi keh mi pametimo niš znali povedat... leh je bil Vozrinj." Eko kako naš Ive špota imena ka zahićevaju stara. Ma kuliko god se on jadil to je tako pa bog.
Kad malo pomislin ča je na Belvedere osim moje zubarice, zajno se domislin nogometnega igrališta ko smo nekada zvali Omladinsko a 1936. kad je storeno je bilo Campo Cellini. Danaska se pak zove SRC Belveder. Tisti centar od 2004. ima igralište pokriveno s falsu travu a veliko je tuliko da se na njemu moru igrat utakmice po FIFA-ineh pravil. Pul njega je i dvorana.
Na Belvedere je zgrada Državne mađarske kraljevske pomorske akademije ka je 1903 storena po nacrte Samuela Pecza. Nekada ju je koristil Filozofski fakultet a od 2015. va njoj je prva riječka Katolička osnovna škola Josip Pavlišić. Belveder se more dičit i z Hospicijen Marija Krucifiksa Kozulić otprten 2013. a ki je bil prvi va Hrvatske. On je sakako bil za potrebu našemu gradu aš takove bolnike bolnice ne moru držat a familije ne znaju ča ni kamo šnjimi.
Pravi timbar, lepotu ovemu delu grada dava zgrada bivše place na onen velen križanju ulic Laginjine, Tizijanove i Baštijanove. Jako lepo zgleda a kako je storena za vreme fašizma (1933. leta - Anno XI) zalepili su joj da sliči na Mussolinija. Ubijte me ma ja to ne vidin! Već dugo tu ni place a ovako lepa prez glavne uloge je jušto zgubjena va oven munjenen vremene.
Još jedna zgrada je interesantna zarad tega kako
zgleda. To je Casa Civica (građanska kuća) ku popularno zovu Casa Nave (kuća brod). Napravna je 1937. prama projekte poznatega arhitekta Nereota Baccija a ulica va ke je ona danaska se zove Laginjina.
Na kraje - najslaje! Kampeto al "po domaću" - Campetto. Campeto je ime dobil po mićemu igralištu aš za Talijane je campo, med drugen, igralište. Campo su zvali ono velo igralište - Omladinsko a onda je storeno ono manje kega su judi nazvali campetto (mićo igralište). To mićo igralište je storeno na terene kade je do tada bil zarazni odjel rečke bolnice Sveti Duh. Kako se je bolnica va to vreme pomalo selila va nekadanju Mornaričku akademiju (kade je i dandanas) to su ta del bilnice zrušili i storili igralište. Već je tu oko igrališt bilo kuć a najinteresantneje su one od narančasteh opuk zazidaneh još 1892. leta. To su kući na dva poda z četiri stani od po sto kvadrati a storeno je šest takoveh kuć. Te kuće su bile storene za delavci od strani Radničkega društva i siguro su med prvemi v Reke ke moremo smestit med, recimo tako, socijalne kuće.
Belveder je del grada va ken se judi žale da nimaju anbulante, pošti, banki, buteg,... a opeta, se jin je to dosta blizu aš su "na pedaj" od grada. Kuliko san čul, najveći problem je mesto za avuti parkirat. Ma to ni niš novega aš i drugi deli grada, ki su bliže centre, imaju takov problem.
A kakov je odnos mane i Belvedera? Čini mi se da mi se je plonba na dvojke desno stanjila pa bin moral poć do A. pardon do hćere joj aš je A. šla va penziju me par.

[Magnum]

Par fotki Belvedera na koje sam naletio vremenom.
Na žalost, ne znam autore....

[Magnum]

I ovo....

[milić]

Hvala!

[mikimiki]

"Kad malo pomislin ča je na Belvedere osim moje zubarice,"

je, tamo je slavna Šupa ruševine, gdje smo se nas dvoje upoznali....

[milić]

Ben ti miša! To san pozabil. Ma ki Kanpo Celini - Šupa Ruševine je pravo mesto. 

[Rijeka]

Bravo! 

[milić]

Zač trebe doć na Kozalu

Del Reki ki je na jednen strmce, na severnoj strane od Starega grada zovemo Kozala. Va pasanen vremene bil je lepo obdelan i zasajen z ružami i ulikami a tuka da je živelo i najveć judi zvan gradskeh zidi. Gospodar tega grunta najveć da je bila crekva i neki njeji redi a bilo je i nekuliko privatneh vlasniki. Med njimi se moru nać i neki brati Tome i Jakov Sebelja ki bi mogli bit pretki mojoj matere aš se to prezime održalo najveć va Studene.
Ime Kozala je fanj staro aš gospa Ekl piše da se je prvi put spomenulo još 1438. leta, doduše kot Coxala. Na internetskeh stranicah od Grada Reki pod MO Kozala je lep pregled pasanega vremena Kozale, važnejeh kuć i sega nečega o njoj. Tuka su i stara imena deli nekadanje podopćine Kozale pa da se ne pozabe najboje jih je i uvdeka prepisat. To je šjor Marijan Matković ovako, po lete zapiševanja, popisal: 1438. - Goljak, Kozala i Rastočine, 1448. – Brdo, 1449. – Krasa, 1458. – Klibac, 1524. – Sv. Katarina, 1546. – Dražica, 1567. – Žakalj, 1572. – Pulac, Zvir, 1594. – Leha, 1676.- Kalvarija, 1778. – Mikačeva Draga, Zvezda, 1787.- Loza, Mandrija, 1784. – Belveder, 1793. - Beleni, 1803. - Prezid, Skadanj, 1840. – Brašćine, Breno, Gaj, Gobino, Kalić, Kapitanovo, Kruševo, Ledine, Morićevo, Padež, Sebastijansko, Vozrinj, Vrtača, Žlebi, 1842. – Krasica, Pod Bući, Preko, Rošići i 1858. – Podbadanj.
Iskal san zač se Kozala tako zove ma nisan niš našal. Mane to diši na kozu a sad je to tako vranić će ga znat.
Prva misal, kad ki spomene Kozalu, mi je - grobje. Za kozalsko grobje govore da je med najstarejemi na oveh prostori. Grobje da je po regule počelo delat 1838. a pokojne ke se na njemu zakopalo da se je počelo zapiševat od 1872. leta. Za to grobje govore da je lepo a mane nijedno grobje ni lepo aš se ja na njimi ne ćutin lepo. A isto tako mi se probudi jad kad vidin kuliki soldi su potrošeni da bi se storila grobnica ka će veličat nekega ki je storil ovo al ono. Kot da ga samo delo, ako je neč velo i dobro, neće veličat. Aš si ćemo, kako reku Fijumani - Andar da Luković, ča bi se reklo po domaće - si ćemo poć Lukoviću ki da je nekad bil čuvar na grobju.
Do grobja je crekva. Osim ča je lepa i zdugega se vidi (63 metri visoka!) ona smrdi na jedan režim ki je va vreme njejga zidanja stupal po Reke. Crekva je dobila ime sv. Romualda i seh sveteh a storena je 1934. po dišenju Brunota Anghebena. Crekva je narasla znad  kosturnice ka je pod zemju. Va njoj su spravne kosti D'Annunzijeveh arditi z borbi za Reku ma i drugeh talijanskeh soldati ki su poginuli va Prven rate a i kašneje paleh fašisti. Kosturnica je otprta na 16 marča 1930. a se to su, med drugemi, financirali Mussolini i neki tvorničar z Milana Borletti. Taj Borletti je, valda zarad tega, postal počasni građanin Reki a po njegovemu ocu je crekva dobila i ime sv. Romualda.
Ma pušćajmo mi na mire i crekvu i grobje i ćapajmo se lepjeh stvari kot ča je recimo Dom mladeh. To je stvarno dom mnogen mladen aš, kuliko san čul, se va njin ćute kuntenti. Dom je na današnjpj atrese Laginjina 15 a pred pedesetak let kad je otprt bil je va ulice Maksima Gorkega isto na broje 15. Va to vreme se je zval Dom pionira Ivo Lola Ribar. Kuću, pul ke je lep parkić i storene su staze, je projektiral Giovanni Rubinich ne znan kega leta. Tuka su se školska dečica vadila vozit na biciklete, sost armoniku, slikat s fotoaparaton i sa snimjenega filma delat sliki, sost na gitare, kantat, plesat ... Divojčice da su se vadile krojit i šit a dečki su vozili miće autiće, karting su jih zvali, čigovi motorići su bili od popularne koparske fabriki Tomos. Najveć da su decu vadili drugovi, kako se onda govorilo učitelon, Rajmond Hrovat ki je vadil decu sost na armonike i Jakov Ključarić ki da je vodil foto sekciju. A i domar Franc da je bil pravi čovek. Verujen da i danaska deca tamo veselo hode i da će i ona za pedesetak let s tuliko jubavi povedat o temu ča su tuka vadili kot ona z šezdeseteh i sedandeseteh danaska.
Još jedna kuća je mane jako interesantna. To je kuća na atrese Volčićev trg 2 va koj je danaska Mjesni odbor Kozala. Ta kuća je storena po nacrteh od Enea Peruginija va vreme kad i kozalska crekav. To je bil društveni dom čigovo je puno ime bilo Circolo Rionale Partito Naziomale Fascista Cosala a naručila ga je bila Federazione dei Fasci di Combattimento. Kratko i jasno rečeno - Dom od fašisti na Kozale. Potla rata do 1949. va Kulturnen dome, kako se je onputa zvala kuća, je bila Radio Reka. Interesantno je da i danaska mnogi za tu zgradu reku Radio Stanica.
Mane i Kozalu povežuju leh sprogodi i još neč. To neč je tuliko važno va mojen živjenje da ga moran spomenut. To neč su prijatelice i prijateli ki su s Kozali al ke san upoznal na Kozale. Na Kozale biva jedna draga prijatelica M. i va njejoj kuće san na prven druženje z člani Udruge 051 upoznal judi ki jako slično razmišjaju i žive kot i ja. Proučavaju pasano, sadašnjo i budućo vreme Reki i okolice i o temu pišu, delaju izložbi, snimaju filmi... Mnogi od njih su mi postali ne samo kolege na isten pute leh puno, puno više od tega. Postali su mi pravi, iskreni prijateli. A to je, priznajte, više od seh spomeniki ke je storil Rendić na kozalskemu cimiteru.

[mikimiki]

 

opet hvalevrijedan uradak, Miliću
pohvala i za interesantne slike, posebno ona snimka parkića iz zraka, čiji je izgled danas potpuno promijenjen!

[zokxy]

Miliću, lijepo i osobno kao i uvijek. Bravo!