Ekskluzivno: Milićeve priče o Studeni

[zokxy]

Oslobođenje Studene

     Da ti pravo rečen, jast ne znan kad je selo oslobođeno. Govore da je to bilo na 5 maja. Mi smo, dan za danon, bili va strahu aš su se strašne borbe vodile okoli nas. To je pucalo, grmilo… Ušesa smo pokrivali z rukami da ne čujemo te silne eksplozije. Skrivali smo se po kućah, kadi god je ki misliv da je najsigurije  Dva puta su partizani pasali prik poja, ali su jih Njemci odbili. Treti put su uspeli kad je probijena linija okoli Bojina. Njemci su davali jak otpor aš su čuvali ciste, po kih su se povlačili. Najvažnija jin je bila cista, ka gre z Rike za Rupu pa prama Bistrcu. A od prvo su bili na sih bojih položaji, tako da je strašno puno partizani moralo poginit da se osvoje ti položaji. Poginjene partizane se zakapalo na mistu, na kin su i poginili. Nakon rata, mnogi su prihajali kako bi otkopali posmrtne ostatke svojih iz tih grobi i odpejali ih doma. Ali su mnogi i ostali tamo zakopani, vaja, zavavik. Sigur san da je njih sedan, ki su pokopani na Širokin, i dandanas tamo.
     No, kad jin je probijena prva linija obrane, okoli Bojina, Njemci su se povukli na drugu liniju od Kresa pa prik Židonja do Klane i daje. Jedna vela grupa njih, vaja stotinjak, se tela probit prik Regovice pa su poslali jedniga da gre izvidet more li se pasat. Vrniv se i rekav da ne more, pa su šli po starin putu. Naši su bili okoli Ravniga i bliže selu pa su jako granatirali po Židonju i okoli kako bi uništili ovu grupu. Mora da je puno Njemci tu i poginilo, ali interesantno da smo posle tu našli samo tri. Govorili su judi da oni svoje mrtve ne pušćaju nigo ih sobun vuku. No, ta tri su zakopani Navrhu, me par, va Klanjičinin vrtu.
     Dok su, mnoge i mnoge, granate padale po Njemci nike su, nažalost, pale i po selu. Od jedne je poginiv i Jure Antišov. On je z familiju biv puli Perci pa je, va jednin momentu, zašav van da vidi od kuda se puca. Granata je pala kraj njiga i teško ga ranila. Brzo je umrv, ženi si, Jeleti, na rukah. Granata je kriva i za smrt Zdenke Županove ka je bila puli Šestanovih. Granata je pala, razbilo se staklo na oknu i Zdenki prerizalo hrhjan. Jožić Radeć i Mate Marajski su bili kraj Križa kad jih je spaziv njemački snajper, nigdi z Kresa. Na mistu je ubiv Jožića, a Mate se uspev zvuć, živ i čitovat. Mali Rumančić Pikovićev je imev samo tri lita kad je poginiv puli Bregari, kadi su bili. Stara mat je sidila za špargeton i držala ga naročaj kad je nastradav od metka ki je došav z pravca Kresa. Dušetu Župansku je metak, va Puhovi kući, raniv va petu dok je sidila za stolon. I taj metak je došav nigdi z Kresa.   
     Va tretimu naletu naši su osvojili Vrh i Židonje, ali je na Puhovin škoju, va mitraljeskin gnjizlu, biv ostav jedan Njemac ki je z pucnjavu svojin signalizirav neč. Ni pucav rafalno, nigo metak po metak. Metak, pa tri, pa dva. Vrag zna ča je to značilo. Jedna partizanka mu se prišujala i zarobila ga. Ki zna kako je finiv. Ta Puhova kuća je na takovi poziciji da je interesantna sin vojskan ke su ovuda pasale. Va povlačenju Njemci, kašnje san čuv, va ti kući su ostala dva mlada Štajerca, još dica, ki su pred kraj rata regrutirani va njemačku vojsku. Par dani su se skrivali va štali, va šušnju, dok su vojske odašle. Mate jin je dav stare robe i šli su prama doma. Nikad se nisu već javili.
     I niki Studenjci su bili va partizanskin jedinicami ke su bile va tih, zadnjih, borbah. Tvoj oća je biv, z tenkovsku brigadu, na Mošunu, kad su šli na Trst. Videv je tamo nikoga, sad ne znan veće koga, pa nas je pozdraviv. Tone Fapčev, mi je kašnje, smijuć se, povidav, da je biv va Trinajsti diviziji pa je baš pasivav čez Vrhak i zijav na vas glas:
-   Mamo, čuješ li me? Živ san!
A vraga ga je čula, va tin šršuru. Strah nas je bilo nos, van z kuće, porinit.
     Par dani poćera, ča je vojska pasala ća, Marica Butigerova i Tonić Jankoć su pasli krave Zabojin. Jedna krava je, pasuć, prišla blizu njih i stala na minu ka je splodirala i raznesla i dicu i kravu. Puna je šuma bila min, granat, oružja… Na Klanjski cisti, tamo kadi je zahajav stari put, biv je uništen jedan veli top. Dok su se Njemci povlačili, doletiv je jedan avijon i pogodiv ga je z bonbu. Dica su se, niko vrime, na tin topu užala igrat.
     I tako ti je, sinak moj dragi, finiv i ovi rat. Nadan se da ti nećeš morat ratovat. Aš, do sad, nijedna generacija ni pasala prez rata. Ali, taj vražji rat, malo komu dobriga prnese. Samo plač i bov. A ča se tiče nas, Studenjci, mi smo zajno pjunili v ruke i počeli dilat, ča je v ratu zničeno.

Čitovat – čitav, sav: neozlijeđen
Finit - završiti
Hrhjan - grkljan
More - može
Naročaj  - naručaj
Odać  - udaljiti se
Okno – ostakljen prozor
Pasat - proći
Pjunit - pljunuti
Poćera – poslije, nakon
Porinit - pogurati
Splodirat - eksplodirati
Šršur – buka, pomutnja
Tin - tom
Užat - običavati
Vrnit - vratiti
Zać – izaći: zaći, zalutati
Zahajat - zalaziti
Zajno - odmah
Zijat – vikati
Zničeno - uništeno

[zokxy]

Ča nan je rat storiv

     Čuj, kad je ta vražji rat finiv, judi su bili oduševjeni. Pozabilo se na se strahote, ke je rat prnesav, i z vesejen se gledalo va budućnost. Evo, sad tu stojimo, puli spomenika palin borcen va Drugin sveckin ratu, kiga smo storili 1960-iga lita, da spamećuje jude, pogotovo mlaje, da ti, ča su tutu zapisani, nisu pozabjeni i da njihovi životi nisu zalud zgubjeni. Poginili su da bi nan bilo boje. Dobro sad poslušaj, aš ću ti čitat. Homo po redu, po novimi kućnimi broji, kako piše:
     Valenčić Ivan je biv Žmarin, Brmalj Milan Bregarov, Brmalj Mate Bregarov, Šebelja Ivan Puhov, Šebelja Anton Puhov, Piković Josip Pikovićev, Brmalj Josip Krajev, Vlaše Ivan Zvaneć -Zorin, Vlaše Anton Buzgoć,  Perinčić Josip Mitrov, Perinčić Mate  Žmarin, Šebelja Josip Kranjčićev, Šebelja Ivan  Kranjčićev,  Šebelja Mate Šebeć, Šebelja Ivan  Šebeć, Mrvčić Josip Minin, Maljavac Josip Polikin, Mrvčić Rudolf Šestanov,  Iskra Ivan Županov, Brmalj Mate Perčev, Brnetić Anton Matetićev, Pilčić Anton Vardakolin, Gržinčić Ivan Lazarov, Gržinčić Milan Lazarov, Gržinčić Josip  Martinov, Brmalj  Drago Radeć, Šebelja Uroš Kanjerov, Gržinčić Milan Stanarov i Gržinčić Ivan Kanjeričin.
Ja san jih puno puti pobrojiv, i na spomeniku, i kad, po noći, nis mogav spat. To je 29 poginjenih va ratu, z pušku va rukah, ča reku.
     Oni nisu jedine žrtve ki su nastradali zarad rata. Šebelja Marija Vlašeća, Zubalj Mate Kudleć, Zubalj Marija Kudleća, Brmalj Josip Radeć, Iskra  Zdenka Županova, Vlaše Jure Antišov, Šustar Ivan Bregarov, Mrvčić Anton Francikin, Piković Romano Pikovićev,  Gržinčić Anton Lazarov i Gržinčić  Josip Lazarov su imena njih još 11 ki su živote zgubili zarad tiga rata.
     No, sad kad pobrojiš se te neboge na spomeniku, vidiš da ih je četrdeset. Četrdeset životi je nestalo va tih par lit rata. Pazi, to je neč manje od dest posto ukupniga stanovništva sela, ko je prvo rata brojilo oko 500 stanovniki. Ali to su skoro se bili judi va najbojih liti. To je bila mladost. Kakovi mladići su to bili.
     A med njimi je bilo i dečki ki su mogli puno storit za selo, a i šire. Tu prvo siga mislin na Milana Bregaroviga ki je finiv škole za učiteja va Kastvi. Za njiga san čuv da je biv va 6. lički i poginiv tako da je smrzniv, jašuć na konju, nigdi va Bosni.
Mnogi su bili ranjeni, ali najhuje je pasav Mate Šestanov ki je ostav prez noge va ratu, a Ive Stanarov se pak grdo razboliv, ne znan je li biv tifus al ča drugo, tako  da je šav na lečenje va Taliju. Me par da je ta partizanska bolnica bila va Bariju. A da ti ne govorin kako su mnogi bili ranjeni va duši, aš su ostali prez svojih najmilijih.
     Još je jedna žrtva rata z našiga sela. To je Milan Mohorović, za kiga govore da su ga ubili partizani, aš da je dilav za Talijane. I dva naša čovika su, kad je rat finiv, šli ća z sela aš su storili neč, zač bi morali odgovarat. Jedan je, seboj, pripejav domobrane ki su, kako san ti povidav, ubili one partizane va selu. Drugi je zdav, one ki su pomagali partizanon, pak su finili va logore. Pobigli su, skroz va Australiju. Doduše, ča jast znan, nikad ni bilo sujenje. Ali postoji, kako bi pravniki rekli, osnovana sumnja da su to storili.
     A selo, da si ga samo videv. So zgoreno. Malo ka kuća je ostala čitovata. Judi su živili va kućah ke su bile najmanje šundrane. Neč kuć je, do kraja rata, i popravjeno, ali, va onin uveti, teško se to moglo dobro storit. Tako da su i te kuće bile zrile za obnovu.
     Smiron se pitan je li ta vražji rat mogav, za selo, pasat z manje gubitki. Ča va judi, ča va drugimu. Da li smo mi, ki smo bili narodna vlast, mogli to boje organizirat kako bi bilo manje gubitki. Siguro smo. Mogli smo boje se to storit. Ali, veruj mi da je moglo pasat i puno huje. Da nismo na vrime maknili jude z sela, moglo je bit kot va Lipi. Ma boje se ne spametit tiga. Storili smo ča smo va tin momentu mogli i naša savest je čista.

Aš - jer
Čitovat – sav, čitav; nepovrijeđen
Grdo – ružno
Homo – idemo
Ke - koje
Ki - koji
Kiga – koga
Jih - njih
Lito - godina
Med - među
Me par – izgleda, čini mi se
Najboje - najbolje
Najhuje – najgore
Nan - nama
Neč – nešto
Nis - nisam
Pasat – proći
Pozabit – zaboraviti
Prez – bez
Prnest - donijeti
Puli – pokraj, kraj
Se - sve
Seboj – izgleda
Siga - svega
Smiron – stalno
Spamećivat – sjećati
Storit -  napraviti
Šundran – uništen, upropašten
Ta - ta, taj
Va – u
Veseje - veselje
Zdat – izdati
Zgubjen - izgubljen





Spomenik palim borcima u NOB-i i žrtvama fašističkog terora 1941. - 1945. godine u Studeni

[zokxy]

Ban Ružić va Studenimu
     
     Kako san ti već govoriv da san, hodeć va Kastav i Sušak, upoznav  mnoge jude ki su bili na visokih položaji. Med njimi, sakako, je najinteresantniji biv ban dr. Viktor Ružić. Vavik, kad bimo se srili, dal va Kastvu al va Sušaku, me ja zapićivav kako je va Studenimu, kako smo se privadili na granicu i se čagod. Ja san mu govoriv kakove su nan potribe i za školu i za cistu i za još puno tiga aš niš nismo imeli. Bili smo odsičeni od svita, tamo nigdi okoli trejsetih lit. Krvavo su nan rabile šterne, cista, škola, grobje… I on je pomagav kadi god je mogav. Š njin san se nikako jako zbliživ. Puno je storiv za selo. Da ni bilo njiga nebi, vaja, bilo ni škole ni ciste … Ma za se mi je biv na pomoć.
     Ja san ga smiron pozivav da pride va selo pa da sam vidi kako je. Ali nikako ni mogav nać vrimena. Pogotovo kašnje kad je postav ban nigdi trejšeste. Va to vrime banovina se zvala Savska, a kašnje, kad on ni veće biv ban, od trejsdevete bila je Banovina Hrvatska. Va to doba više je biv va Zagrebu nigo na Sušaku. Ali saki put, kad bin ga videv, san ga nagovarav da pride va Studeno. I jedanput, ja mislin da je to bilo po litu 1937. on mi govori :
     -File, ja sam odlučio doći u Studenu.
     I jedniga vriliga, litnjiga dana, okoli desete, pride ti on drito knan va kuću. Sa srića da san biv doma aš je va to doba dila na se strane. Ni biv sam nigo je još par ženskih i muških  bilo š njin. Prišli su z tri auta. Da si samo videv kakov šršur je to storilo va selu. Stare babe su se poskrivale va kuće, ali su, kurjožaste, špijale čez koltrine. Dičina su najprvo pobigla, kad su čula da gredu ti auti. Kašnje su, se malo, pomalo dohajala do auti da bi jih na kraju gladili i šlatali po gumah. A ča neće kad su još tad stariji judi auto zvali - karoca prez konji. Kako je i vojska doznala da će ban prit, niki oficir, sad se ne moren spametit kako mu je prezime, morda Tasić, je postrojiv počasni vod. Ta oficir, pred vodon,  zname sabju z koric, stori par paradnih koraki i raportira banu:
     - Gospodine bane!!! Vojska je celi dan u pripravnosti!
A Ružić ti ni biv baš od tih parad i vojske pa mu, nako prik voje, odgovori :
     - Neka je, neka.
Nakon tiga raporta san njiga i pratnju pejav da vide ča se je se storilo, uz velu pomoć tadanje države, ali i njigovu. Pa smo šli, pomalo hodeć, do Šišća na granicu obać žandarme, finance i vojsku. Pokazav san jin kanal ča je storen Pod brdi. Kad smo šli nazad po cisti, videli su novu školu i jako su bili zadovojni š nju. Videli smo i šterne ke su pred par lit bile urejene. Pokazav san jin i misto kadi smo mislili storit grobje.
Se po oni vrućini smo se malo, pomalo poprtili na Vrh  da jin pokažen panoramu sela. Kad smo šli već zdolu, pred Bregarovu kuću je Marija sidila na šklambici z mićin Bogomiron va krilu. Ban se ofermav pa je maliga prijev, onako z dva prsta, za lišce i rekav :
     - Lijepo dijete.
Do dana današnjiga, ča jast znan, ni bilo višje pozicijoniraniga čovika ki je prišav va Studeno. Početkon trejsdevetiga lita je postav ministar pravde stare Jugoslavije pa je šav va Beograd kadi je biv do kraja tiga lita. Kad je počev Drugi svecki rat Talijani su njiga i sina pobrali va internaciju. Potla rata imev je problema z novimi vlasti, ali se uspev rehabilitirat. Tr si vaja čuv kako su onda gledali na oniga ki je imev palace.
Pedestih lit biv je sopet otprv abokatsku kancelariju i nike parte od grunta mi je rešiv tako da san postav samovlasnik. Ma baš mi je biv dobar. Puno je pomogav meni, a bome i selu

Abokat – odvjetnik, advokat
Bimo - bismo
Čagod – bilo što
Drito - ravno
Grunat - imanje
Karoca - kočija
Kašnje - kasnije
Koltrina – zavjesa
Krilo – va krilu – na koljenima
Kurjožast - znatiželjan
nikako – nekako; nekako
obać - obići
ofermat - zastati
parat – dio (imanja)
poprtit - popeti
prit - doći
privadit - priučiti
sakako – svakako
smiron - stalno
srist se – susresti se
šklambica – mala klupica
šlatat - pipati
špijat – viriti. provirivati
šršur – pomutnja, buka, žamor
vavik - uvijek
zdolu – prema dolje
znet - izvaditi




Izvor crteža:
http://radio.hrt.hr/radio-rijeka/clanak/moje-uspomene-dr-ruzica/9831/

[zokxy]

Kako su ženske prale robu

     Gledan sad ovu mašinu, za robu prat, ča smo ju kupili pred par lit. Gorenje PS 653 R, piše na nji. I, se mislin, kako su se nikada ženske mučile za oprat  robu. Prvo ti ni bilo, ne samo mašine, nigo ni sapuna. Ja, ja dobro si čuv. Sapuna ni bilo, pa su ženske same dilale sapun. A i Gromišćice su prihajale i prodavale sapun, aš su ga i one doma dilale. Ma bilo ga je, bilo za kupit i va butigah, ali ni bilo sovdi, aš je biv drag. Se do Drugiga rata kupilo bi se va drogeriji šode kaustike i doma ga se storilo. Vako se to dilalo.
     Recimo, na jedno pov kila te šode bi se priložilo jedno pet kiv govejiga loja pa bi se to, se skupa, kuhalo va loncu, dok ne pride jedna gusta kaša. Onda se to stavi hladit, najboje va kakovu kopanjicu, pa kad se ohladi, lipo se z nožon zrižu komadi tako veliki da se moru v ruki držat. Približno, pet puta deset crentometri.
     No, sad kad mamo sapun, moren ti povidat kako se roba prala. Najveći vrag je biv prat lancune. Lancuni, ki su bili si osrani od buh aš jih je bilo va saki kući, bi se zneli z posteje pa bi se stavili namakat va veli drveni kabav, kiga smo zvali kabluša. Tu bi se robu namakalo, najveć po noći. Jasno da se gledalo kad će bit lipo vrime, kako bi se roba lipo osušila. Jutro bi se ta blatna  vodina zlila ća z kabla, a lilo mjačnu, čistu vodu. Na kabav bi se stavila daska, na nju komad namočene robe z kabla, no uvdi lancun, i z sapunon bi se dobro namazala, a onda mancala. I ta blatna voda bi se na kraju ća hitila pa bi se roba ožela i stavila nazad va kabav.
     Med tin bi se, va velimu loncu, grila voda va ku se dilo jedno dva kila popela, kiga se prvo ložilo va jednu vrićicu. Ta vrila voda, va ki je ta popev otopjen, se zvala lug. Lug se zlilo prik tako parićane robe i pustilo da tako stoji dok se voda ne ohladi. Kad se voda ohladi, roba se zname van i dobro se ožme. Tako oprana roba se dine va kabav, oprti z plašćenku  i nese sprat. Najnarednije je bilo Pred Potočić, kadi je bila i jedna napošna škrila. Roba se stavila va vodu pa se znemala i stavjala na tu škrilu. Tutu bi se, z jednu drvenu lopaticu, tuklo po robi. Ta lopatica je, nikako najveć, bila nalik veli daski na ki se meso tuče, ali je imela daje držalo. Morala je bit krepka aš se š nju jako mlatilo po ti robi. I, kako se tuklo po robi, tako je pomalo, z vodun, ća odtecala sapunjača i lug ki su još ostali. Još je bilo jedno misto za spirat va Šišći, puli talijanske kazerme, ali ne tako naredno kot ovo. Kuliko god je prat robu bilo teško dilo, ženske su sejno rado to dilale, aš bi Pred Potočić koga srile, malo poćakulale, marinjale koga pa bi jin lipje dan pasav.
     Takova, sprana roba se doma nesla pa se stavjala sušit. Sušila se na špagu, ki je biv rastegnjen, kako je komu bilo najnarednije. Po sridini bi se, ta špag, podprlo z kolcen, ki je imev na vrhu rožiće, tako da se roba ne vuče potlih. Kad bi se roba osušila na sušili pobralo ju se i neslo va kuću. Na stov bi se dilo kakovu ponjavicu i na nju kakova bila krpa. Roba se nato položila pa se peglalo. Z ognja se znelo, z klišćami, ugjevje i stavilo va peglu. Roba se, prvo peglanja, malo poškropila z čistu vodu pa speglala.
     Šaru robu je bilo malo lagje za oprat. Stavila bi se va kabav namakat, pa onda na daski namazala z sapunon i dobro mancala. Popjahnila bi se va čisti vodi, ožela i stavila sušit.
Čuv san biv od ženskih da su jin najhuji bili za prat vuneni obojki. Jako teško su se prali, a nisu se smili kuhat aš bi se zbili. Nikako, kad su Talijani prišli, se i do sapuna moglo lagje prit, pa nisi bar njiga morav dilat. Nigdi okoli pedesetiga lita je prišav va butige prah za prat. Plavi radion se zvav. Onda je već bilo puno lagje ženskan. Ali sejeno su morale poć robu spirat va Šišće aš je vavik biv problem z vodu. Voda se čuvala kot zlato.
      I još je neč bilo za boju, bilu robu, kot su naprimer stolnjaki. Kupile bi se nikakove miće boćice ke su se zvale perlin. Pa bi se pet, šest komadi tih boćic zavezalo va kakovu krpicu i rastopilo va malo vode. Ta, otopjeni perlin se zlije va vodu, va ki se spira, pa bi roba dobila jednu posebnu, plavkastu boju. Ma ne, ni roba postrojila, nigo jedna lipa, plavkasto bila boja bi ostala na nji.
     Žale se ženske da je i trliš teško prat, pogotovo ako je z kakovin ujen zamašćen. A onda pak žule po timu z hartaču, ali sejno da ne gre baš ća.
     Ali sad, kad su mašine za robu prišle, nadan se da će bit puno lagje prat robu nigo nikad, kad ni bilo ni sapuna.



Dilo – rad, posao
Drag - skup
Hartača – gruba četka
Kabluša – veliki kabao
Klišće - kliješta
Kopanjica – plitka posuda za pečenje;
Krepka – jako, žilavo
Lancun - plahta
Lit -  uliti
Ložit – staviti
Lug – otopina pepela u vodi
Mancat - trljati
Marinjat – ogovarati
Mjačno - mlako
Najnaredniji - najprikladniji
Napošna – tome namijenjena
Obojki – čarape
Oprtit – staviti na leđa
Osran – posran, zaprljan izmetom
Ožet – ižmikati
Parićat - pripremiti
Ponjavica – pokrivač obično vuneni
Popev - pepeo
Popjahnit – isprati, lagano oprati
Postrojit – pobojati tkaninu
Poškropit – poprskati, pošpricati
Potlih – po tlu
Rado – drage volje
Sapunjača - sapunica
Sejno – svejedno
Sprat – isprati
Storit – uraditi, učiniti
Škrila – plosnati kamen
Trliš – radno odijelo
Ugjevje – žeravica
Zbit se – sabiti se, stisnuti
Zlit - izliti
Znet – izvaditi
Žir - voće
Žulit – trljati (četkom)

[zokxy]

Kad ki umre
 
    Kad se videlo da je niki tako loše da će brzo umrit, šlo se po plovana da  ga da va sveto uje. Kad je umrv, teklo se Vardijankinin pa bi ki njihov šav zvonit va crikav. To je biv znak, juden va selu, da je niki umrv. Med sobu bi se spićivali ki je to šav na oni svit.
- Mare, komu to zvoni angulija? - bi pitala susida susidu.
- Seboj timu i timu aš snoć, kad san bila puli njih, ni biv dobro. Vas je biv žut, komać je dihav.
     Z kuće, va ki je mrtvi živiv, bi se čuv plač. Ženske bi na glas plakale, a muški bi plakali va sebi. Ni bilo lipo videt muškiga da plače. Susidi bi zajno prišli, kako familija ne bi bila sama, va tih momenti. Pokrije se zrcalo va kući z kakovu črnu krpu, a danas se još zapru radijo i televizija. Mrtviga bi oprali i obukli va najboju robu ča je imev. To je nebogimu biv, najveć puti, veštid va kin se i oženiv. Va kamari, na dva stolića, stave se kakova vrata, al ča naredno, na to se dine lancun pa polegne mrtviga. Va prekrižene ruke mu dinu krunicu ili molitvenu knjigu. Veže mu se, z rubon, lalovke i zapru oči  pa ga se z drugin lancunon pokrije dok ne pride kasela. Puli mrtviga, na kakov stolić,  se stavi žmuj z blagoslovjenu vodu i vijica od busola za pokropit. Važgu se i lumini i sviće pa gore dok je mrtvi va kući, a i potla se ne gase, nigo ih se pusti da gore, dok duraju.
     Niki gre do plovana, kako bi se dogovorili kad će bit sprogod. Do malo, cilo selo zna ki je umrv, pa judi počnu zahajat va kuću od pokojniga. Ki pride va kuću da ruku sakomu od familije i reče par besid na račun pokojniga. Kot naprimer biv je dobar, ča ćeš boje da je umrv nigo da se mučiv, i timu spodobno. Ali se, kot danas, ni dalo saučešće. Mi nismo poznali tu besidu. Prvo ni bila navada da susidi ča prnesu va kuću, ali rod je prnesav kafe ili cukar ili rakijice, aš, dok se po noći mrtviga čuva, se i popije i poji. Danas, skoro saki prnese voj ča kad pride va kuću od pokojniga.
     Po noći se mrtviga čuvalo, najveć zato da familija ni sama. Pet, šest muških i ka ženska, ka bi kuhala kafe i parićala ča za pojist, cilu noć ćakulaju o simu i sačimu kako bi jin vrime pasalo do jutra, kad oni redu ća, a opet počnu prihajat drugi judi va kuću. Pokojni bi biv va kući bar dva dana, prvo nigo ča bi ga se neslo zakopat.
     Za vrime Krajevine Jugoslavije smo naše pokapali va Svetimu Matiju. Kako je to bilo fanj dugo i nenaredno, va seli smo već počeli dilat naše grobje, tamo va Blatnimu Klancu. Ali je prišav rat pa se nakon rata, hvala bogu, opet moglo zakapat na klanjskimu cimiteru, tako da to naše grobje veće ni rabilo. No, kad san već spomeniv to grobje, da ti rečen i to da je na njimu već bila storena i kapelica . Pa i zakopani su bili niki tamo, za vrime rata. Prvi je biv niki, sad već ne znan je li mu ime bilo Zdravko, ča san ti povidav da je na Kresu pucav po Talijani dok ga nisu ubili. Onda su bili zakopani i oni tri partizani, ča su jih ubili domobrani, kad su prišli z Klaniga čez Regovicu. I jedan dečko, partizanski kurir, z Drinoviga je tutu zakopan. Oni ča su ga Njemci strejali na Zvaneći mirini. I još jedan partizan, ki je biv ranjen na klanjski cisti pa se dovukav do Polikiniga vrta Za Vrh i tutu umrv. Se njih je rodbina potla rata skopala i doma zela, tako da ni ni jedan ostav tutu zakopan.
    No, vrnimo se mi našimu pokojnimu. Na dan sprogoda, pred kuću pridu muški i ženske pa se banka z pokojnin stavi na voz, kako bi ga se zapejalo do Svetiga Matija. Vozilo se do Vozišća, a judi su hodili za kaselu. Tutu bi se, iz poštovanja prama svetomatejski navadi, znelo banku i stavilo na nosila. Ta nosila su bila drivena, od lipovine. Bila su spravna va naši crikvici i na njih je pisalo:
                            danas mene-sutra tebe.
Četiri muški, ki nisu rod pokojnimu, bi ga na tih nosilih zanesla do crikvice svetiga Rokota na grobju. Tu bi ih pričekal svetomatejski plovan. Storiv bi mašu za pokojniga pa bi ga se neslo zakopat. Na čelu bi šav niki z križen, za njin bi ki nesav kakovu siromašku krunu, ku se ni kupjivalo, nigo su ih judi sami storili. Na liskov okvir se namotalo zelenih vijic od jelve ili smrike, al ča podobniga. Spred banke gre plovan. Za banku gre familija, a onda redu drugi, ki će sprogodit pokojniga do groba. Sako tuliko žena ili otrok zaplače za pokojnin nikako vako:
-   Mate moj dobri, komu si me pustiv? Ča će sad bit z nami? - Plakala bi žena za mužon.
Va sih tih žalosnih momenti pride i do šajivih situacij. Ovako da je jedna plakala za svojin mužon:
-   Ive moj, lipoto moja. Vita jelvo moja!
A pokojni da je biv više sličan boći nigo jelvi aš da je biv mići i debev, a ne visok. Judi, ki su bili va sprogodu, su se počeli potiho smijat.
Sad san se spametiv još jedniga dogajanja, ča san čuv kot dite. Da su, pred puno lit, nikiga Šinčeviga nesli zakopat po stari cisti Sveti Matij. Puli Njivice da se niki podrsniv i kasela se dobro stresla. Znutra da se čulo tropanje i zijanje. To da se pokojni probudiv, aš je biv samo zamrv. Spustili su kaselu i razbižali se. «Pokojni» je z nogami razbiv kaselu i sam prišav doma.
     Kad kolona pride do groba plovan odmaši svoje pa kaselu spuste va grob. Navada je da saki hiti pešćicu zemje na kaselu i pomalo se gre doma. Nakon sprogoda rodbina i ki su nesli kaselu gredu va kuću, z ke je biv pokojni, kadi se neč parića za popit i pojist. Sad, va zadnje vrime, se gre va oštariju pa se tamo neč poji i popije.
     Se ovo, ča san ti povidav, vredi ako je umrv čovik ili ženska ki su bili stariji. Ako je umrlo ko dite, va bili kaselici bi ga se neslo zakopat na dev grobja, ki je biv naminjen samo za dičicu. Ma i tu je bilo nepravice, aš niko dite, ko se ni arivalo krstit, ni se smilo zakopat, na dev, kadi su bila zakopana kršćena dica. Ako je umrv kakov mladić ili divojka kasela je bila isto bila, a običaj je biv da ih se otprati kot da se žene. Pa bi za  kaselu šli špožo i špoža obučeni va bilo, a za njimi bi šla divojka sa va črnin-kot smrt. Kaselu nesu mladići, a pulianje gredu divojke ke v rukah nesu sviće.
     Potla Drugiga rata opet smo naše pokojne zakapali va Klanimu. Kaselu se neslo do klanjskiga cimitera, nigdi do pedesetih, kad smo kupili kolica va Postojni. Ipak je bilo lagje pejat nigo nosit.
       Nakon rata ne gleda se baš lipo ako je pop pozvan na sprogod. Ni križ se baš ne nese  sagda nigo piramida. Oko šezdesetih su počeli i pleh muziku zvat na sprogod.
     Ženske su za pokojnin dugo nosile črninu. Za mužon i diteton i po tri lita.  Kako su familije bile velike, ni ritko da je ženska, recimo, od svojga četrdesetiga lita do smrti, smiron bila va črnini. I kuliko ja pametin, biv je drugači odnos prama smrti. Više se gledalo na način - bog dav, bog zev. Nikako, se je to bilo normalnije. Grob se ritko obahajalo. Obično samo za Se svete kad bi se malo posnažilo i stavilo kakov vinčić. A te vinčiće storene od liske pa opletene z vijiicami od jelvice i ukrašene z rožami od krep harte, dilala je najveć Čičkina Jožica. No, i ni bilo kamenih spomeniki kot danas, nigo  si ga je storila samo ka premožnija familija. Samo križ se dilo na grob i to je bilo se. Ča bi rekli, sako vrime svoje brime.


Angulija – posmrtna zvonjava
Arivat – stići, dospjeti na vrijeme
Banka – mrtvački kovčeg, lijes
Busol - šimšir
Dev – dio
Durat - trajati
Jelva – jela
Kasela – mrtvački sanduk; sanduk
Lalovka – donja čeljust
Liska – lijeska
Mirina – ruševina, zidina
Najveć – najviše
Navada - običaj
Nenaredno - neprikladno
Pešćica – šačica
Plovan – župnik
Podobno – slično, nalik
Podrsnit se – pokliznuti se
Pokropit - poškropiti
Posnažit - počistiti
Premožni – imućni
Prihajat – dolaziti
Prnest - donijeti
Pulianje – pokraj njih
Rabit - trebati
Ritko – rijetko
Sačimu – svačemu
Seboj – bojim se, izgleda
Simu - svemu
Smiron – stalno, neprekidno
Snoć - sinoć
Sprogod – sprovod, pogreb
Sprogodit – sudjelovati u sprovodu
Storen – napravljen, učinjen
Špoža – mladenka,
Špožo – mladenac, ženik
Tropat – udarati nogom
Važgat – upaliti
Veštid - odijelo
Vijica – grančica
voj ča – bilo što
zahajat - zalaziti
Zamrit – zamrijeti
Zijat – vikati

[zokxy]

Obnova

     Rat je finiv. Mrtve smo pobrojili i živjenje je šlo napred. Skoro sa mladost, ka ni poginila, je još bila va logori. A ki su bili va partizani su morali još niko vrime ostat va vojski. Znači, doma su još vavik, par miseci nakon rata, bili starci, ženske i dica.
     Ali ni bilo ča plakat nigo prijet se dila, ko je zvalo od sih stran. Kot Narodni odbor smo organizirali obnovu, a i ostalo va selu. Jast san biv na čelu Odbora, a još su bili va njimu Ive Stanarov, Mate Matačev, Ive Šinčev, Jože Kanjeričin, Ive Francikin i morda još ki. I sam odbor je iz ratniga imena Narodno oslobodilački odbor prominiv ime va Narodni odbor, a to ni bila promina zarad promine. Sad je tribalo rešavat civilne probleme, a ne vojne. Sastajali bimo se i dogovarali ča nan je za storit. Najvažnije je bilo storit juden uvjete za kakovo-takovo živjenje. A to je značilo dit kuću pod krov, a potla kako ki more. Pa smo počeli obnavljat popaljene kuće.
      Nike kuće su bile ostale cile pa su judi mogli va njih živit. I najbližja familija se je zrivala va te kuće. One kuće, ke su bile manje šundrane, judi su kako-tako sredili da moru bit nutri. A one, ke su bile zasinsiga zgorene, moralo se sad obnovit.
     Kuliko se moren spametit prvu kuću ku smo do nike mire obnovili je bila Županska. Ali to ni ova kuća kadi su Županci sada, nigo stara ka je prik puta. Ča se z tu kuću dogodilo ću ti kašnje povidat. Daje smo dilali kako smo mogli aš ni bilo nike pomoći, va prvo vrime, niodkuda. So dilo, ko smo mogli sami storit, dilali smo dobrovojno. Niki ni ni dinara prijev za to. Judi su dilali na svoji kući, ali kad je tribalo solidarno su pomagali i susidu. Neč sovdi smo dobili od strane općine ka je bila va Kastvu, ali sakrabojsko malo, tako da se saki dinar moralo pametno potrošit.               
     I školu smo forcirano obnavjali aš su se dica, zajno potla rata, vadila  va Fapkini kući Na Vrhu, kadi su bili loši uvjeti. Znan da je Jože Kanjeričin biv storiv nike klupe i stole od tavaluni za va tu školu.
     Kako smo prišli do matrijala za dilat? Najprvo smo storili nikoliko japlenic. Jedno četire na Židonju pa Za Bojin i va Topolovicah. Na njih su dilali judi ki su to znali, kot naprimer Ive Stanarov,  Mate Marajski, Ive Kranjčićev, Mate Puhov, Ive i brat mu Tone Antišovi i Banašerini Dušan i Jože. Oni su nikako najveć bacilali okoli japlenic, a si drugi su nosili drva za palit japlenice.
     Ča se tiče meli, debju mev smo pripejivali na vozi z Gumanca, a finu z Trstenika. I grede smo sami dilali. Tr je, hvala bogu, bilo drv va naši šumi. A i tesači ni falilo.      Pave Čičeć, Tone Kranjčićev, Jože Perinić i Jože Čavleć su bili pravi majstri. Žlibce smo, pak, nabavili tako da smo jih znemali z razrušenih i napušćenih kazermi i barak kih je okoli sela bilo, kuliko god ćeš. Znemali smo se ča se dalo skoristit. Žlibce, vratnice, vrata, tavelice i još čagod.
     Školu smo dofinili nikako početkon 1947. lita, dici za drugo polugodište. Zmišjan se kako su dica bila vesela. A i učitejice, sestre Dinka i Perica Seršić, ke su bile z Krka, Zajno smo počeli, nakon škole, dilat dom i salu. Ali tu su već rabili pravi majstri, aš je to bilo preveć za naše moći. A i matrijal za dilat smo počeli dobivat z Kastva kadi je biv naš centar za obnovu. Tu je, va skladištu tiga građevinskiga matrijala, dilav kot šef  Ive Zvaneć pa nan je i on šav na ruku.
     Rekav san ti da smo se dogovarali, mi kot Odbor, ali i so selo ča nan je za dilat. Kako smo se to dogovarali, pitaš? Od kad pametin Vardijankini su zvonili va crikvi i pozivali jude kad je rabilo. Prvo je to dilav Andre, a potla je to dilav sin mu, Ive. A si li čuv ča su za Andreta govorili? Kad je užav poć va šumu ili z blagon na pašu na cili dan, za večeru ga je moralo čekat se ono ča je familija čez dan jila. Pa bi, kad je doma prišav,  se skupa zmišav. I od južine i ručnje i večere va jedni veli sklidi. I z jednu velu žlicu se to pojiv. Moreš mislit čiga je se tu nutri bilo.
     Vrnimo se mi na obnovu. Znači, Ive Vardijankin bi po selu šav.i zijav. Ako je rabilo pozvat jude na sastanak to bi zgledalo nikako vako:
-   Ala judi! Jutro je skup na Ravni! Si pridite!
Ako je pak zvav na dilo zijav je:
      -    Ala judi! Na rabotu!
     I judi su prišli. I staro i mlado. Obično je sastanak biv nediju zapovdan. Jast bin rekav ča mislimo, kako storit, a judi bi rekli ča misle o timu. Pa bimo to raspravili i na kraju sastanka se dogovorili kako i ki će ča storit. Vavik je sastanak finiv z kolon, kiga je vodila omladina. A da si samo videv kakova moć je z tiga kola zihajala. Jast san misliv da bimo novi Nevijork mogli storit, a kamo ne Studeno obnovit. A ča se rabote tiče znalo se ča ćemo dilat i kadi pa bi judi prihajali z oruđen.
      A sad da ti rečen par besid o zapaljeni kući. Smiron ti ponavjan da smo se dogovarali i na kraju dogovorili ča i kako storit. Jasno da niki i nisu bili zadovojni z redon kako su kuće obnavjane i ča i kako je na njih dilano. Morda je taisti, ki ni biv zadovojan, storiv velu prašćariju kad je zapaliv našu kuću i Župansku. Suminjali smo i da je niki to morda storiv iz neprijateljskih razlogi, aš se va to vrime još sakakoviga vraga motalo po šumi. Morda je i kakov treti razlog, ali verovatno ga nećemo nikad doznat. Ča se tiga tiče znan da san se mnogin zamiriv, ali ja san dilav najboje i najpoštenije ča san znav. Ja san još, osim Studene, vodiv i obnovu Lisca, Škavnice i Brize i nigder nis imev problemi kot doma. Ali, ča ćeš, vaja tako mora bit.


Ala - hajde
Bacilat – mariti, brinuti
Besida - riječ
Bimo - bismo
Briza – naselje Breza
Čez - kroz
Daje - dalje
Debja - deblja
Dilat - raditi
Dit - staviti
Forcirano - forsirano
Japlenica – vapnenica, mjesto izrade vapna
Judi - ljudi
kakovo-takovo – kakvo-takvo
kašnje - kasnije
Kazerma- kasarna, vojarna
Matrijal - materijal
Mev - pijesak
Mira - mjera
More - može
Najveć - najviše
Napušćeno - napušteno
Nevijork – iskrivljeno od New York
Nikad – nikad; nekad
Nigder- nigdje; negdje
Nike – neke, nekoje
Nis - nisam
Oruđe – alat, oprema
Povidat – ispričati, ispripovijedati
Prašćarija – pren. ružan postupak, svinjarija
Prijet - uhvatiti
Promina - promjena
Prvo – prije; prvo
Rabit – trebati, potrebovati
Rabota – radna obveza
Sakakoviga - svakakvog
Si - svi
Smiron – stalno, neprekidno
So - svo
Sovdi - novci
Storit - učiniti
Suminjat - sumnjati
Šav - išao
Šundrano – uništeno, upropašteno
Taisti – upravo taj
tavalun – debela drvena daska, mosnica
tavelica – keramička pločica
tesač - tesar
tiga - toga
treti - treći
tribat - trebati
užat - običavati
vratnica – prozorska rebrenica, škura
Vrnit - vratiti
Zihajat - izlaziti
Zajno - odmah
Zamirit se – zamjeriti se
zapovdan - poslijepodne
zasinsiga - potpuno
zijat - vikati
Zmišjat – domišljati, sjećati; izmišljati
Zrivat - izgurati
Živjenje - život
Žlibci - crijep




Izvor fotografije: http://www.dragodid.org/sretno-svima-iz-zminja-gustaj-bozic/

[zokxy]

Nov način živjenja

     Kako smo obnavjali kuće san ti rekav. Ali z obnovu i se druge stvari su se dogajale, ke su inače bile va našin živjenju. Njive se obdilivalo, blago se moralo redit, va šumu se moralo poć. Ma nike stvari su, za nas, bile nove.
     Tako se, vaje nakon rata, storilo organizacije od borci, a kašnje i partije. Još va ratu je omladina bila jako dobro organizirana, a tako je ostalo i sad. Kašnje je osnovan još Socijaslistički savez, a i AFŽ kadi su bile ženske. Prvo rata mi nismo bili navajni sidit po sastanki, a sad jih se sako malo organiziralo. Med njimi i za poljoprivredu pa su prihajali stručnjaki z Rike. Govorili su nan kako će se napred orat z traktori, kako će se zemja obdilivat zajednički. Pa su spominjali i zadruge va ke da bi se rabilo udružit. Meni te zadruge nisu dišale pa kad san na jednin sastanku tumačiv da bi se rabilo učlanit vanje za besidu se javiv Jože Županov, pa me pita:
-   File, ti smiron govoriš hote va zadruge, a jast nis čuv da si rekav homo…
A ča san mu tev reć, nigo da je dobro čuv.
     Zmišjan se da su, već vaja četrdeset i šeste, va selo pripejali dva traktora. Jedan je biv na gusjenicah, a drugi je imev gumena kola. Pa su počeli orat, najprvo od ciste prama Regovici, a potla z drugu stran ciste. Ovi na gusjenicah je nikako pretežak biv pa se brzo i pokvariv. Tamo je, na onimu brčacu puli crikve, stav još par miseci, dok nisu prišli po njiga. A ovi, z gunenimi koli, je so poje zorav za, me par, tri dane. Judi su bili jako kuntenti aš su samo jamnike morali storit. No, to je biv dobar poziv za va zadruge.
     Selo je jako oživilo aš su si, ki su mogli i teli, prišli doma. I oni ča su bili va partizani i oni ki su bili po logori. No, za pravo reć, dva, Ive Čufetin i Ive Frankin, su ostali va vojski kot oficiri, a njih nikoliko se ni vrnilo doma aš su nigdi drugdi našli svoj put. Kako ni rat biv samo okoli nas, nigo i va cili Evropi, to je puno drva rabilo aš se sagder na velo dilalo. Ki god je mogav je šav dilat va šumu, aš je to bilo jedna od rijih prilik, kadi se moglo zaslužit kakov dinar. Judi su najveć dilali kot sikači. I pilana va Klani je počela dilat pa su i tamo mnogi zaslužili plaćicu.
     Jedna vela novost, va to vrime, su bile omladinske radne akcije. Na nje su šle brigade sastavjene od mladih, tako do dvajset lit, ke su šle dilat po si Jugoslaviji. Prva je bila, već četrdeset i šeste, radna akcija na prugi Brčko – Banovići, na ki su bile Vera Županska i Marija Blaževa. Šle su na dva miseca. Onda je šla, na prugu Šamac – Sarajevo, va tretin misecu 46. prva grupa va ki je bilo njih devet. Naša Slava, tvoja mama, Stanka Banova, Marija Buzgoća, Mare Dragina, Stanka Požarova, Ive Bačvarić, Mile Zvaneć i Vlatko Šestanov. Za tu grupu je šlo još par grup od njih desetak ki su dilali i na drugih misti kot naprimer Omladinsko jezero va Lokvah i cista Rika – Zagreb. Z akcije Šamac-Sarajevo je prišav pohvaljen Ive Bačvarić, ki je proglašen udarnikon. Nakon ča su finili z dilon na prugi, kad su se vraćali, ostali su još dvajsetak dan va Lučicah, puli Delnic, kadi su dilali na gradnji pilane. Ototu su na kraju doma prišli. Bili su zmučeni ali zadovojni aš su bili dev velih radnih pobed, kako se to onda zvalo.
     Zajno potla rata, ako si i imev kakov dinarić, ni bilo ča za kupit. Zmišjan se da mi je tvoja nona Štefa povidala da su mami za dotu teli kupit krpature pa su cilu noć stale va fili va Jelenju kako bi do njih prišle. Nikakova pomoć je prihajala i od UNRRA-e. Zmišjan se praha, ki se zmišav z vodu, pa je to bilo namisto jaj. To smo zvali Trumanova jaja. Isto je nikak fažov slatki biv i žuti sir za namazat, ali ga se moglo i rizat. Zmišjan se i parene pancete, neč kot današnji hamburger. I robu su nan nikakovu dilili. Tone Pikovićev je, kot ratni invalid, dobiv jednu kravicu ku san zapametiv aš ni imela rogi. No, želin reć da je nikakova pomoć i bila, ali se je to bilo malo. Kako je siga falilo to su se uvele potrošačke karte ili tesere, kako smo ih zvali. Tesere su bile sastavne od točkic pa je saka familija, prama svojimu sastavu, imela te točkice z kimi je dobila pravo da more kupit tuliko cvita, tuliko cukra i se drugo ča je rabilo za živjenje. Pa i cikuladu za dicu.
     Va selu se naveliko dilalo na Domu i  Sali. Ali sad su to dilali pravi majstri, zidari z Trnovice, Futerić Ive i brat mu Vence. Bili su jako vridni, a imeli su jedniga pomoćnika ki bi jin podavav mevtu i drugo ča je rabilo. Užav je sist da popuši cigaret, ali ga ni arivav ni pov popušit kad bi oni zazijali:
-   Mate, daj meltu!
A on siromah bi zaskuliv:
      - Ajoh mane!
Majstre se plaćalo, neč malo i manuale ki su jin pomagali, ali se drugo se dilalo dobrovojno. Zmišjan se da su niki solad tu zaslužili, dilajuć kot manuali, Mate Marajski, Stanko Kanjeričin, Jože Puhov i još morda ki. Mevta se tukla z opuk pa se i tu nikak dinarić zaslužilo. Znan da je to dilav Mile Čičkin, a siguro i još ki.
     Kako se nike stvari moralo kupit, aš jih ne moreš sam storit, da se dofine Dom i Sala,  šegava omladina je organizirala plese. Sovde ke su dobili od ulaznic i prodane pijače se šparalo i na kraju kupilo okna i vrata va Kastvu, od Zanatske zadruge. Inače, se je to šlo pod baretu SSRN ki je vodiv vas, kako bi danas rekli, društveni život va selu. Precednik je biv Tomo Šepčić ki je Gromičan, ali se biv oženiv za Mariju Krajevu pa je tako ostav va selu.
     Dom i Sala su bili dofinjeni nigdi na kraju 1953. lita aš znan da je još rabilo samo obilit ih kad je biv nikak sukob okoli tiga ki će sost dečkon ki su onda šli va vojsku. Oni su zbrali da jin sope Jože Bavdin, ali on se biv neč zamiriv starijin, ki su mu branili da sope va Sali. Tiga se dobro zmišjan aš san i jast šav se pozdravit z dečki i zaplesat, dok je Jože, ipak, sopav.


Arivat – stići, pristići; doći na vrijeme
Brčace - brdašce
Dišat - mirisati
Dofinit – dovršiti, dogotoviti
Falit – manjkati, nedostajati
hote - idite
Kašnje - kasnije
Krpatur – debeli pokrivač
Kuntenat – sretan; zadovoljan
Mevta - žbuka
Najveć - najviše
Navajan – naučen, naviknut
Nikakov – nikakav; nekakav
Prihajat – dolaziti; prilaziti
Rabit – trebati, koristiti
Redit – uređivati stoku
Rijih - rjeđih
Sikač - sjekač
Smiron – stalno, neprekidno
Storit – napraviti, učiniti
Šegav – pametan, lukav
Šparat - štedjeti
Tev - htio
Užat - običavati
Vaje – uskoro, ubrzo
Vanje – u njih
Vas – sav; vas
Vridan – vrijedan, marljiv
Zaskulit – zacviliti, zajaukati
Zazijat – zavikati
Zmišat - izmiješati
Zmišjat – domišljati, sjećati: izmišljati

[zokxy]

Struja

     Si li čuv kako je struja prišla va selo? Vi mlaji ste si rojeni kad je struja već bila pa i ne znate kako je grdo prez nje. A da znaš kuliko smo se namučili dok ni i nan prišla. Va Klanimu su je imeli još od dvajset i četrte, a mi komać zad rata.
     Ali interesantno bi bilo sad reć par besid kako su si nikad judi va škurimu svitili. Dok su sidili kraj ognjišća ni bilo problema. Videlo se kuliko je rabilo. Onda, va moje vrime,  su prišle lampe na petroju. Bila su dva tipa, za na zid obisit i za nosit jih okoli. Va kući smo imeli nikoliko tih lampi aš je, po propisu, rabilo na voz ju dit, a i ženske su jih sobun zemale, kad bi z mlikon šle zdolun. Lanterne smo jih zvali ili lanternice ako su bile manje. Va kući su se rabile i šterike pa se kako tako po noći videlo. No i šnjimi je ča za povidat. Danas šteriku zapališ i gori dok ne zgori. Ali mi smo i tutu škrbili. Zdubla bi se veća repa ali kompir pa bi se vosak va ti škuji zbirav dok šterika gori. Kad bi šterika do kraja zgorila malo bi se sagrilo ta vosak, va njiga staviv novi stinj od bumbaka i z rukami se storilo novu šteriku. Po par puti se moglo, tako znova, dilat. Ili bi se va takovu, zdubjenu repu stavilo prašće masti i stinj pak bi i to bilo misto šterike.
     Jast se domislin i da smo dilali kot nikakove baklje ke su bile od korena driva ko lahko gori, kot naprimer šmrika ili pak od jelve. Samo ta koren se morav dobro osušit pa se ga držalo najveć na ognjišću. Kraj se z nožen malo stanjiv da ga se lagje zapali pa se to zapalilo i svitlilo, morda i cilu uru. A sakako su se judi ranđali.
      Jast to nis videv, ali san čuv da se za oganj snitit rabila i guba puhavka. Dobro ju se osušilo pa se z želizon, ko se zvalo ognjilo, kresnilo va jedan kamik kiga su zvali kremik. Skočila bi iskra va gubu pa bi se va nji storiv žar.
     No, kad smo puli te škrbnosti ću ti povidat jedan vic, kimu san se va to vrime smijav. A tako je zaspravin bilo, ni se ča smijat.
Da je niki Kastavac prišav na fraj. Side oni va kuhinji, a on zname škatulu cigaret i ponudi oću od frajarice šnjimi. Stari zame cigaret pa mladić zname frminante i starimu pripali. Stari otpuhne dim pa mu govori:
-   Sinko moj, nisi ti za našu Maricu.
-   A zač, barba?
-   Aš oganj gori va ognjišću, a ti trošiš frminante.
Tamo, nigdi pred rat, smo počeli koristit karbitne lampe. Va ratu ni bilo karbita pak nismo ni rabili te lampe. Potla rata smo jih opet rabili aš je i do karbita bilo lagje prit. Boje su bile nigo one na petroju aš su jačje svitlo davale. Na lampi je biv jedan rezervarić i va njiga biš loživ komad karbita. Proliv biš to z malo vode pa se dilav gas. Na vrhu je biv brener čez kiga je ta gas shajav. Važgalo se ta gas pa je lipo svitilo. Bilo je i niko kolace z kin se moglo storit jačji ili slabiji plamik. Ali, kuliko god je to lipo svitlilo, bilo je i opasno. Moji ženi, Mareti je ta lampa splodirala i čelo razbila. Kako se smiron spominjav ta gas ča sviti, to su judi tu lampu prozvali lampa na gas ili pak samo gas. Karbit se prodaval va drogerijah va većih komadi ke se zdrobilo i držalo va kakovi škatuli od pleha, da ne pridu va kontakt z umidancu. Biv je nikako škuro-sive boje. Dica su šnjin dilali «mine». Skopala bi se škuja va zemji i staviv komadić karbita. Na kakovi latici bi se storila škujica i šnjun pokriv ta karbit, kiga se prvo namočilo. Nahitalo bi se z onu zemju ča je skopana, ali tako da se ne zahita ta škujica na latici. Čez tu škujicu bi šav gas kiga se važgalo. Onda si brzo morav se maknit ototu aš je za par sekundi nastala eksplozija i latica bi vajer skočila. Da si tamo ostav mogla ti je trubac razbit.
  A sad ono o čimu san ti tev govorit. Kad smo kako tako popravili kuće po selu dogovorili smo se da stavimo struju. Bila je četrdeset i osma kad smo počeli sić hraste za kolce va Jenjerišu. Stručni judi, ki su vodili dilo, su bili Horacije Škorlić, Jože Barak Bule i Talijan Gaetano Cuttaia, ki se potla oženiv za Anku Butigerovu. Kad je tribalo dat pravac prišav je još par puti i geometar z Rike.
     A mi smo dilali ono grubje dilo, kot ča je kopat škuje za stavit kolce i drugo. Dilalo se tako da se odredilo po familiji kuliko triba storit ur pa se to kontrolalo. Ki ni mogav dat va dilu mogav je dat va sovdi ili va čimu drugimu kot na primer va vinu, hrani, alatu. Najprvo se struju razvuklo po cilimu selu, a onda saki sebi va kuću, kako je znav i mogav. Struja va Klanimu je bila od pilane, a va Pristavi je biv jedan želizni stup i na njiga se spojilo za daje, prama Studenimu.
     Ča se tiče žarnic, žice, šalteri, štekeri i sličniga,  znemali smo to po refuđih aš jih je bilo na se strane. No, uglavno to je duralo dobra dva lita tako da su prve lampe za provu zasvitile pedesete, nigdi po jeseni, kuliko se moren domislit. Zasvitile su žarnice, njih nikuliko,  ke su bile provizorno stavne na par kolci. Ni bilo nikakove vele proslave, nigo se proslavilo daje dilajuć. A po kućah je zasvitilo još par miseci kašnje, kako je ki mogav.     
     Jedan grd slučaj se dogodiv puli Vardakolinih, ki nan je pokazav kako struja ni samo prijatel. Gaetano je neč dilav, a bila je ukjučena struja. I struja ga je počela trest. Sa sreća da je naš Ive biv tamo, a neč je i on znav od struje. On ni Gaetanota prijev z rukami, aš bi i on nastradav, nigo ga je stresav za simi lojtrami tako da je on pav š njih i tako ga spasiv.
     Još je neč važno za reć, a u vezi struje. Moralo se storit i uzemljenje za ovi vod. Pa smo se domislili da je puli mosta va Klanimu jedan uništen partizanski tenk. Za njigovu kupolu su nan rekli da bi bila dobra za to. Ja ne znan kuliko je teška ta kupola, ku smo za to demontirali, ali mora bit fanj. Pomalo smo ju stavili na Puhova kola, ka su bila vaja najkrepja va selu, a Jože njihov ju je zapejav do Dovčine, kadi smo ju postavili i dan danas je tamo. Kad je ta teret šav zgoru Liskovac još je zapregav jedniga, Zvanećiga vola ki je biv oni veli, istrijanski pa smo ga i zvali Boškarin.
     Nakon sih muk, struja je ipak prišla i to je bilo pravo čudo. Narodni odbor je kupiv i radio, ki je biv puli nas, pa su judi prihajali poslušat vesti i vremensku prognozu. Zmišjan se da je radio biv marke Vesna. Evo, sinak, to ti je priča od struje ka je durala i ni bilo lahko se to storit. Judi su najveć dila sami storili i na timu saka nan čast i hvala.

Bumbak – pamuk
Dit - staviti
Drivo - drvo
Fanj –popriličmo, podosta
Fraj – ljubavni sastanak
Frminant – šibica, žigica
Grd – ružan
Guba – gljiva
Jelva – jela (crnogorično drvo)
Karbit - karbid
Kiga – koga
Kolac – kolac; visoki drveni stup nosač el. vodova
Kolace - kotačić
Kontrolat – kontrolirati
Kremik - kremen
Latica – limenka; manja kanta
Lanterna – petrolejska lampa
Lanternica - manja petrolejska lampa
Ložit – staviti, metnuti
Misto – mjesto; umjesto
Nahitat – nabacati
Obisit - objesiti
Ognjilo – komad željeza kojim se udara o kremen radi izazivanja iskre
Petroja - petrolej
Pleh – lim
Povidat – ispričati, reći
Prašća – svinjska, praseća (mast)
Prit – doći, stići
Prova – proba, pokus
Puhavka – vrsta gljive
Ranđat se - snalaziti se
Refuđi – skloništa
Sagrit - ugrijati
Shajat – izlaziti
Skopat – iskopati
Smiron – stalno, neprekidno
Splodirat – eksplodirati
Stinj – stijenj
Struja – električna struja
Šalter – prekidač na el. instalaciji
Škuja – rupa
Škatula – kutija
Škrbit - štedjeti
Škrban - štedljiv
Škrbnost - štedljivost
Škujica – rupica
Šmrika – vrsta zimzelenog grma (kleka)
Šnjin – s njim
Šnjimi –s njima
Šteker – utičnica na el. instalaciji
Šterika – svijeća
Trubac – njuška, gubica
Umidanca – vlaga, vlažnost
Važgat - zapaliti
Za simi – sa svima
Zahitat – zabacati
Zahitit - zabaciti
Zaspravin – doista, uistinu
Zdolun – prema dolje
Zemat - uzimati
Zet – uzeti
Zgorit - izgorjeti
Znemat – vaditi
Znet - izvaditi
Žarnica – žarulja, sijalica

[zokxy]

Kurjera

     Jako vela stvar bi nan bila, va vrime kad su judi počeli dilat po Riki, da je mogla kurjera prit va selo. Mnogimu dilavcu i školanu bi bilo lagje poć na dilo ili va školu  i nazad. Cista, ku smo storili još prvo Drugiga rata, je bila dobrahna za ono vrime, ali sad je rabilo proširit je, da more kurjera pasat. To se odlučilo nigdi 1953. ali jast već  nisan biv precednik Odbora. Prišli su niki drugi judi. Poslav san se svragun i šav dilat va Čistoću, kot balotar.
     Cistu su potla rata popravjali naši zogari Tone Šestanov, a kašnje Jože Vardoć. Sako tuliko bi storili muć puli ciste pa bi z batudu zahitali škuje, ke su se storile. Potla je već i kroša prihajala pa bi storili muće, tako da je zogaru ipak lagje bilo. Popravjali su cistu od križanja z cistu za Marčeje va Marišćini pa čez Studeno do Klaniga. Tone je, nebog, dugo to dilav i, tako rekuć, poginiv je na dilu. Biv je veli grmjavac kad je jedan dan već doma prišav. Shitiv je grom i na mistu ga ubiv, pred kuću. Me par da je to bilo  pedeset i šeste. A, va to vrime, već je bilo i poduzeće za ciste pa je on biv njihov dilavac, a ne kod prvo, kad smo zogare plaćali mi, z sela sami.
     Nakon rata bila je vela potriba za dilavci tako da su na Pilanu  zemali i mlade od četrnajst lit. Da si samo videv to zadovojstvo, jutro kad su šli stari i mladi, muško i žensko, hodeć na dilo. Saki dan su pasali tri kilometra do dila i isto tuliko za nazad. I po suncu i po dažju, a bome i po snigu i ledu. Više od sedandeset judi je dilalo va to vrime ča na Pilani, ča va Šumariji. Nikako, čini mi se, početkon pedesete počeli su jude vozit kamijoni od poduzeć va kin su dilali. Tako je bilo i z pilanskimi kamijoni. Prihajali su po jude va selo, ali i drugdi kot naprimer va Zabiće, Podgraje, Sušak i Novokračine. I fanj Marčejci je dilalo onda na Pilani pa se i po nje šlo. Već je dosta naših judi dilalo i v Riki, najveć kot manuali na građevinah, pa su i po nje prihajali i nazad, doma pejali kamijoni od Jadrana, Ričine i Kvarnera. Vozit se z timi kamiojoni po litu je bilo još kako tako, ali po zimi i dažju je biv vrag, magari se i cerada stavila. Šoferi bi digli šponde po strani kamijona i od boka do boka postavili tavalune na ke bi judi posidali.
    Zajno potla rata pejala je jedna kurjerica ka je šla z Rike do Svetiga Matija, a kašnje i do Marčeji. Bila je kod jedna od milicije i črna pa su je po tin prozvali Črna Marica. No, i ona je dobro prišla, aš te je ipak dobar dev puta prepejala, pa nisi morav hodit.
     Evo, tako je to bilo. Povidan ti ovo da vidiš kakova je krvava potriba bila za tin da kurjera more prit do va selo. Tribalo je opet pjunit v ruke i proširit cistu. Jasno, opet dobrovojno. Najveći problem je biv na tri mista. Na dnu staze, ka gre čez Marišćinu, na Mostini, je bilo jedno velo kamenito brdo, kiga je rabilo dobro otesat da more kurjera pasat. Z live strane, kad se gre zdolu, storena je jedna podzida, a desno se taj kamik razbijalo. Širiv se i oni uvijav ča je na vrh te staze. Ta staza je bila poprečac kad se šlo hodeć, a najveć mlikarican i ženskan ke su drva nosile, v Riku. Treto misto na kin je rabilo proširit cistu bilo je puli Matačeviga vrta Pred Rebač. Za vrime rata se tutu biv i jedan talijanski kamijon zbativ, tuliko je loše biv storen taj dev. Tutu su bila tri manja uvijala ki su šli zmed parti. Mate Matačev je dozvoliv da se cista stori kako rabi pa se proširilo va  njihov vrt. Dok smo to dilali, prihajala je i kurjera za provu pa smo dilali kako su šoferi zahtevali. No, i kad bi kurjera pasala po timi problematičnimi misti, mi smo tako i pustili pa je i danas problem kad je kakova veća kurjera ili kakov huji šofer. Tribali smo storit još šire, ali bog da smo i ovako. Kašnje, nigdi šezdeset i prve, je stavan i asvalt čez selo, od škole do Kranjčići, a za tin su asvaltirane i druge ulice po selu.
     I na kraju je prišav i ta dan, kad je kurjera prišla va selo. Na 29 novembra 1958. je prvu kurjeru z Rike pripejav Rude Jardas. I od tiga dana se se prominilo. Kurjere su prihajale i pejale jude v Riku tako da su mogli poć i daje, će li va školu, će li na dilo. Mnogi šoferi su se prominili od onda, ali nikako jast san najveć zapametiv Rudeta, Tonića i Pepića ki su bili pravi šoferi i judi.
     Evo, da ti samo rečen par besid o timi šoferi. Rudetu smo zbrali sovde pa smo mu kupili jaketu od kože, kot regal. A veruj mi, onda je to malo ki imev. Pepić je saku večer knan doma prihajav, prvo nigo ča je šav spat, pročitat novine. A Tonić je vavik pomalo pejav pa su mu niki govorili da ča ne more bržje. A on bi jin odgovoriv:
-   Kemu se preši neka gre hodeć!
Si ti šoferi bi večer, kad bi pripejali zadnju kurjeru, prespali puli Stanarovih i onda rano jutro šli puni do Rike. Va to vrime mi smo imeli još po tri, četire krave pa san saki dan, prvo dila, raznašav mliko po Podmurvicah i Mlaki. Ali sad je, za razliku od prvo, to bila pesma. Staviv bin rucak va bunker i voziv se kot gospodin.
     
 
Asvalt - asfalt
Balotar - pometač ulica
Batuda - batom usitnjen kamen za popravak puta
Bunker – spremište za prtljagu
Cerada – vodootporni materijal četverokutna oblika
Dobrahno – prilično dobro
drugamo - drugdje
fanj – podosta, poprilično
grmjavac - grmljavina
jaketa – kratki kaput, sako
kroša – stroj za drobljenje kamenja
Kurjera - autobus
Magari - iako, premda
Manual – pomoćni radnik
muć - manja hrpa  batude uz cestu
Pasat – proći
Prešit - žuriti
Prova – proba, pokus
Raznašat - raznositi
Regal – dar
Rucak – naprtnjača, ruksak
Shitit – puknuti, opaliti; eksplodirati
storit – napraviti, učiniti
Svragun – s vragom, dođavola
škuja – rupa
Šponda – bočna stranica
Uvijav – zavoj na putu
Zbatit  (se) – srušiti (se)
Zbrat – skupiti, sabrati
Zmed - između
zogar – cestar

[zokxy]

Nogomet, boće i drugo

     Ma kakov vražji nogomet va moji mladosti?! Ča ti je? Čovik je komać čekav da malo počine, a ne da teče za boću ili ča takoviga. No, ala, ko je sport kot niko takmičenje, onda se more reć da su se dica više bavila sporton nigo judi. Ali i oni više od dosade, dok bi čuvali krave. Skakali bi prik kakoviga drva ili va daljinu. I va teknji su se takmičili. Ki je imev ni vrimena ni opreme, a bome ni igrališta za sport. Uvdi su judi, najveć za blagdane,  igrali na boće, ako je to sport, i to nikako od trejsetih kad su malo boje počeli živit, kad se počelo vozit drva v Riku. Se drugo je, ča se tiče sporta, prišlo potla rata.
     Nova Jugoslavija jako lipo gleda na sport. Pomaže na se mile načine kako da se čin više judi bavi sporton. Jasno da je to najveć naminjeno mlajin juden, omladini. Tako je i puli nas bilo zajno za raton aš je naša omladina jako aktivna, pa i va sportu. Gaetano, ča je oženjen za Anku Butigerovu, je jako voliv nogomet, kot vaja saki Talijan. Pa je imev ideju da se stori nogometni klub. Mladi su se brzo zagrili za tu ideju, a i selski odbor jih je podržavav. Brzo, već 1949. su se i registrirali  v Riki i dali si ime Proleter. Počeli su trenirat, a Gaetano je biv igrač i trener. Nogometni savez jin je dav jednu loptu od kože i komplet dresi i kopački. Najprvo su teli igralište storit pod Regovicu, ali su odustali od te ideje aš je bilo preveć komplicirano. Pa su odlučili da će igralište bit Pod brdi. Niki judi su jako njurgali aš su jin, tekuć za boću, njive šundrali. Ali mladin ni to puno pačilo. Brzo su i stative stavili, ke jin je storila pilana. Ma, zajno drugi dan, kako su bile postavne, su jih našli prepijene. Niki jih je, prik noći, prepiliv. Za pravo reć, Narodni odbor je tev pomoć nogometašon, ali ni bilo sovdi za otkupit teren od judi tako da se ni moglo igralište storit.
     Sad je tribalo i financirat klub aš se moralo poć na utakmice, a ni bilo sovdi. Mladi nisu mogli to pratit z svojimi financijami, a općina ili ki drugi ni mogav pomoć. Igrači su bili od 30-iga do 38-iga godišta pa su pomalo počeli dilat i va vojsku poć. Pa još kad je Gaetano šav z familiju doma, va Palermo, brzo se klub ogasiv.
     Klub je zamrv, ali sime je posjano. Odonda su mladi, kadi god su mogli, nabijali na boću. Ki je tev organizirano igrat va klubu šav je va Klano, tr mu ni bilo dugo. Tamo je klub biv još od prvo rata, a i dandanas igraju, tamo na Grašćini, puli vojsku.
     Zmišjan se da je i streljačka sekcija bila zajno za raton. Imeli su tri mauzerke i šnjimi trenirali  va Komušćini. Vodiv jih je jedan Istrijan, Danilo mu je bilo ime, a prezime san pozabiv, ki je biv komandir milicije va Klanimu. Studenjce je vodiv Janko Puž, a i  nikuliko Klanjci je treniralo va ti grupi.
      Omladina je bila jako aktivna pa su jedanput za nagradu z Rike dobili tri mača z onimi zaštitnimi maskami. Mladi su se z tin niko vrime mačevali, više igrali, ali su brzo nestali i mači i ti šlemi. Vrag zna kadi je to finilo.
     Na boće smo rado igrali. Ali to smo više držali kot niku zabavu nigo sport. Onda, kad san jast nanje igrav, ni bilo joga kot danas. Igralo se po cisti. Komać tamo nigdi trejstšeste, kad su Mikela i Ignac držali oštariju puli Buzgoćih, su i jog storili na oni njivici, malo daje od kuće. Malo pred rat je i Mohorović imev jog, ali je za vrime rata i ta jog zapušćen pa zajno za raton ni bilo joga, skroz dok nisu storeni dom i sala i jog zad nje. Oštari su držali boće ke su dilane najveć od bukovine, rije hrastoviue, na Kastavšćini i Gromišćini kadi su bili dobri bogmari. Ali, va sili, su jih judi i sami dilali. Zmišjan se da se Ive Čufetin, dok je boću obdilivav, posikav po palcu, tako da mu je i danas videt.
     Kad se šlo boćat storile bi se dvi ekipe od po dva, tri pa i više igrači. Igralo se pred oštariju, a vođe ekip bi dogovorili detalje. Obično se igralo do 21 punat, za pijaču. Ki  zgubi plati.
     Igralo se i na zbijanje bulina. Spod bulina se dilo kovane sovde pa su ga igrači po redu zbijali. Kad se bulin pogodi, partida je finjena, a sovdi, ki su bili zdola bulina, se podile tako da saki solad pripada oni boći ka mu je najbližja.
     Va domu su mladi imeli čitaonicu pa su tamo držali razne igre za zabavit se. Volili su igrat šah, ali je biv samo jedan konplet pa kad je ki zasiv ni se tev odmaknit od njiga. Veliga kara je okoli tiga bilo pa su se na kraju dogovorili da saki more igrat, ča ja znan, pov ure. Va ti čitaonici su bile spravne i trilja, domino, tombola…
Znan da je, vaja već šezdesetih, biv jedan stov za stolni tenis, ping-pong su ga niki zvali, aš su znali dečki igrat zad dom na njimu.
     Se skupa, kad malo razmisliš o timu, vidiš da i ni bilo nikiga organiziraniga sporta va selu. Jedino je biv registriran ta nogometni klub, a se drugo je bilo tako, na divo. Za bavit se sporton čovik mora imet fanj slobodniga vrimena, a mi ga nismo imeli aš smo krvavo morali dilat za preživit. Vraga ćeš teć za loptu kad prideš trudan šume. Sad već, va novije vrime, kad mladi dilaju po poduzeći i školuju se, malo je više vrimena pa vidin da rado poteku za boću, a i takmiče se va drugih sporti.

boća – boća; lopta
bogmar - kolar
divo - divlje
fanj - dosta
kar – svađa
ko – ako
njurgat – prigovarati, brundati
oštar-  gostioničar
pačit - smetati
partida - partija u igri
sime - sjeme
spod - ispod
spravno - spremljeno
trudan – umoran
zad – iza, odzada
zasist - zasjesti

[milić]

Regruti

      Glej, jast ti o timu moren povidat samo ča san čuv i videv od drugih. Jast nis biv va vojski. Rojen san devetstotiga lita pa za va austrijsku vojsku san biv premlad. Kad je finiv Prvi rat se niko vrime ni znalo kamo spadamo, a kašnje, kad smo potpali pod Krajevinu SHS, jast san biv oženjen i imev dicu pa kot hranitej familije nis morav poć va vojsku.
     Ni naš Ive ni biv va vojski za vrime  Stare Jugoslavije. On je dvajseto godište i pasav je levu  va Kastvu i čekav poziv za vojsku. Ali je 41. prišav rat. Ni Talijani ga nisu zvali va vojsku poćera okupacije. Četrdeset i trete je šav va partizane, tako da je krvavo pasav vojsku.
     Sad ću ti povidat kako se šlo va vojsku tamo, pedesetih lit, a povidav mi je Vlatko Puhov. On je trejset i četrto godište.  Pedeset i treće su jih zvali na levu va Kastav. Tamo su šli si tiga godišta ili stariji, ki su iz raznih razlogi bili prvo oslobođeni. Do Kastva jih je dopejav jedan kamijoncin, kiga smo zvali Talijancin aš je biv nike talijanske marke. Komisija, va ki je biv duhtor, precednik Narodniga odbora, onda je to biv Andre Barabanov, nikak oficir i ne znan je li još ki, je prozivala. Kad su ga prozvali šav je nutar i sukav se do gola. Duhtor ga je pregledav i poslušav z onimi slušalicami. Pitali su ki rod bi tev bit, a on jin je rekav. Jasno, da su oni dilali prama vojnin potribami, a ne prama njigovi voji.
     No, uglavno, kad su pregledali regrute i med sobu se dogovorili, jedan iz komisije je pozivav nutar, va kamaru.  Tutu su rekli si li sposoban ili ne pa ako si va ki rod te šaju. Va to  vrime pešadija je služila dva lita, a mornarica tri. Od desetak Studenjci tri su bili nesposobni aš nisu imeli dosta kiv. Samo ča se o timu moralo mučat aš se reklo da ki ni za vojsku ni ni za žensku. Ne poć va vojsku, va to vrime, je bila vela sramota za familiju, a pogotovu za tiga dečka. No ipak, oni su si drugo lito osposobjeni aš su imeli propisanu težinu ka je bila, čini  mi se, 55 kiv. I još su niki Kastavci, va tin roku, bili odbiti od vojske zarad raznih razlogi, a niki i samo zato ča su bili ravnodilci.
     Z Studenjci su bili i Klanjci pa su si skupa, nakon leve, šli prama doma z tin Talijancinon. Ali naši dečki su se na Vozišću predomislili i skrcali se z kamijoncina pa šli va oštariju. Ototu su daje obahajali oštarije. Večer je za nje biv organiziran ples va sali. Takov je onda biv običaj, a sopci su sopli prez da jih platiš. Prišav je ki god je tev. Ni se jilo, nigo samo pilo. Niki je zvav kakovu litru vina, drugi drugu i tako se plešuć zaželilo dečkon sretan put va vojsku.
     Živilo se daje normalno i čekalo poziv za poć va vojsku. Va to vrime se moralo nabavit i driveni kasunić ki je biv, dok si putovav, kufer, a kašnje va vojski armarić. Prvo su ga dilali razni tišjari, a potla jih je dilav jedan tišjar na Pilani. Znan da jih je par storiv i Jože Kanjeričin. Ti kasunići su imeli točno propisane mire, visoki su morali bit šezdeset centometri, a široki i duboki po trejset. Morali su bit tako storeni da ih moreš zaklenit. Obično su imeli na sebi okove za lokot dit. Niki su imeli i nutarnju kjučavnicu, tako da su bili puno lipji za videt, a i lagje jih se neslo. Bila je i preporuka da jih se opitura va esembe pituru. Z tin kasunićen je još neč povezano. Tamo, trejsetih lit kad bi dečki šli va vojsku, šli su skroz hodeć na železničku stanicu Sušak. Pratilo jih je dosta prijateli i roda. Navada je bila da ta kasunić na plašćenki nese do na vlak frajarica od regruta. Komać tad se, najveć puti, i doznalo ka je regrutu frajarica. Ali to je već, za vrime o kimu ti povidan, napušćeno, aš su regruti šli z sela z kamijonon ki je organizirav odbor.
     I prišav je poziv za va vojsku poć. Vlatko i njigova grupa, va ki su još bili Tone Fržićev, Jože Pušićev i  Tone Marajski je morala, nigdi va tretimu misecu pedeset i četrte, poć v Riku, a  ototu kud koji mili moji. Uvdi bi bilo dobro za reć da je baš od tiga lita vojna vlast odlučila va vojsku prijemat grupe, ili klase kako su jih zvali, regruti više puti na lito. Do tad je cila generacija najedanput šla. Zato je užalo bit velih problemi va transportu zarad manjka vagoni. Ma i po puti aš su se dečki napili pa su razbijali, tukli se i druge kumedije dilali. Ča ćeš, mladost je to. Od tiga lita se, znači šlo va više klas, dvi pa i više.
     Par dani prvo nigo ča su šli va vojsku, opet su regruti organizirali ples va sali, na isti način kot i potla leve. Sopav jin je na harmoniki Jože Bavdin, a na bubnji Ive Buzgoć.
     Ta dan, kad su se morali pojavit v Riki, po nje je prišav kamijon pa su, zajno z Klanjci, šli v Riku. Tu su se postrojili na otprtin, tamo kadi je fabrika Benčić, pa su jih prozivali i daje pošijali z vlakon. Uglavno, naši dečki bi šli skroz tamo na istok, va Kosovo, Makedoniju, Srbiju, a od tamo bi njihovi prihajali va ove kraje.
     Vlatko je šav va granični bataljon na Skadarsko jezero, kadi je bila granica z Albaniju. Va to vrime bili su jako loši odnosi med nami i Albanci, tako da verujen da je i vojski na granici bilo teško. Za druge ne znan kadi su se bili, ali isto tamo nigdi, siguro.
I tako su bili dvi ili tri lita odalečeni od svojih aš osim pisma ni bilo drugiga načina za javit se doma. A kako jin je bilo va vojski, to je već druga priča. Doma je bilo tako da su njihovi va jenu ruku žalili ča su jin dečki morali poć va vojsku, a va drugu bili su kuntentni aš su znali da jin je sin, čin je šav va vojsku zdrav i, ča bi rekli, sposoban za žensku i život.


Armarić - ormarić
Centometar - centimetar
Daje -  dalje
Dit – staviti
Driveni - drven
Duhtor – doktor, liječnik
Esembe – kratica od sivomaslinaste (SMB)boje
Frajarica – zaljubljenica, ljubavnica
Jenu - jednu
Kamijoncin – manji kamion
Kiv – akuz. im. Kilo , kilograma
Kjučavnica - ključanica
Kot - kao
Kumedija - komedija
Kuntenat - zadovoljan
Lagje – komparativ prid. Lahko - lako
Leva – novačenje, regrutacija,
Med – među, između
Mira – mjera, izmjera
Mučat - šutjeti
Najedanput – odjednom,
Najveć – najviše
Napušćeno - napušteno
Navada- običaj, navika
Nest - nositi
Obahajat – obilaziti
Odalečit se – udaljiti se
Pitura - boja
Pošijat – pošiljati, slati
Precednik - predsjednik
prihajat - dolaziti
ravnodilac – muška osoba sa spuštenim stopalima
ravnodilka – ženska osoba sa spuštenim stopalima
Regrut – novak, regrut
Sobu(n) - sobom
Suć se – svući se
Šaju – prez. 3. l. mn. gl. slat: šalju
Šav – pridjev radni gl. ić; išao
Tišjar - stolar
Užat - običavati
Voja - volja
Zaklenit - zaključati
Zarad – zbog, radi

[milić]

Spomenik palin borcen

     Krajen pedesetih lit, kad je va Studenimu dozrila ideja da se stori sponenik palin borcen, nika mista po Kastavšćini su jih već imela. Mi smo, kot selo, dali velu, morda i najveću, žrtvu va ratu pa se brzo dogovorilo da se spomenik mora storit. Tu mislin, prvo siga na naše jude, Studenke i Studenjce, ali i na Savez borci, Partiju, Socijalistički savez i Omladinu. Jast se sad ne moren domislit ki su se bili precednici, ali znan da je Tomo Šepčić biv na čelu Saveza borci va to vrime. Bila je to akcija ka je imela vaja potpuno jedinstvo va selu, a i okolice. Tr ni ni čudo kad skoro da ni bilo kuće z ke ni ki poginiv va ratu.
     Savez borci je vodiv tu akciju. Tamo su, va odboru, osim Tomota, bili Mate Matačev, Jože Prkelov, Jože Lišćanić, Jože Županov i još niki. Razmislilo se kadi bi bilo najboje postavit spomenik i zaključilo da to triba bit nigdi va centru sela, da ga si moru videt i da se spamete tih ki su poginili.
     Ali mista va selu ni baš bilo aš je, kot i sako primorsko selo, kuća na kući. Ma jedna kućica je već dugo bila zapušćena, pa se verovalo da bi se mogla otkupit, od još živih vlasniki. Tutu, kadi je kašnje i storen spoomenik, je bila Kudleća kuća, ku su napustili i živili drugdi Mila, Ive i Drago. Ive je šav va partizane med prvimi i kašnje se aktivirav va vojski. Čulo se da  je nigdi va Makedoniji, na granici, ali nikako nismo mogli doć do njiga. Još i danas se ni javiv pa verovatno veće ni ni živ. Za Milu smo znali kadi biva, aš je bila oženjena va Velu Bukovicu, va Sloveniju, tamo malo prvo Bistrca.
     A Drago? Dragota su 42. Talijani otpejali va pržun nikamo va Taliju i komać pred malo, 73. su ga nazd pripejali. Javiv mi se je, ali ni imev kadi bivat pa je uz pomoć Mjesne zajednice smišten va starački dom va Puli.
     No, homo mi nazad na spomenik. Bila je oformjena jena komisija za otkup Kudleće kuće va ki su bili Tomo Šepčić, Vlatko Šebelja Puhov i Mile Piković Čičkin. Pa su šli va Bukovicu, Mili na dogovor jušto za Dan ustanka va Hrvacki  pedeset i devetiga lita. Tomo je imev motor NSU, a Vlatko niki francuski motorić Gojoni pa su Tomo i Mile šli z NSU-jcen, a Vlatko z svojin va Bukovicu. Važno je, uvdi za reć, da smo mi kot seoski odbor, zajno nakon rata, plaćali školovanje za Miline dvi hćeri va Lovranu. Ona to ni mogla plaćat pa nan je na timu bila jako zahvalna. Morda i zato su se lahko i dogovorili š nju za otkup te kućice. Malo kašnje se je particela, kadi je bila ta Kudleća kuća, prepisala sudski na naš odbor pa se moglo počet dilat spomenik. Još je na kraju tiga dogovora z Milu, kad su se vrnjali doma, Vlatko biv pav z motora i vas se razbiv da je va bovnici finiv.   
     Misto, kadi će se spomenik storit, je znači bilo odrejeno, a sad je tribalo druge stvari još storit. Na sastanke va selo je prihajav jedan, me par, kipar. I on je predloživ kako bi ta spomenik tribav zgledat. Judi su se z tin složili i počelo se rušit kuću. Niki matrijal su judi zeli sebi, a drugo se ća spejalo. Zravnalo se teren i naručilo mramorne pjoče za spomenik. Lipo se dilalo, se na dobrovojni bazi, pa je spomenik brzo dofinjen.
     Jušto za Dan ustanka va Hrvacki, 27. 7. 1960. bilo je otvorenje spomenika. Kakova fešta je to bila! I pleh muzika od Marinići je sopla. Morda se i spamećuješ, aš znan da si i ti biv na timu otvorenju.  Z mamu si se gledav z Matačeviga pergula. So selo je bilo na fešti, a i mnogi judi z okolice su prišli. Čuv san da se ta dan popilo dvisto litar biliga i isto tuliko črniga vina. A bir i pasaret da se i ne govori. I puno sengvići od salama i sira se pojilo. I se su to judi z gušton platili, saki sengvić i žmuj vina, aš su i na ta način pomogli da se zberu sovdi ki su bili potribni da se spomenik stori.     


Bir - piva
Bovnici - bolnici
Gojoni – francuska marka motorbicikla Monet-Goyon
Hćeri - kćerke
Homo – hajd'mo
Kadi - gdje
Kašnje - kasnije
Ki - kojoj
Lahko – lako, lagano
Mista - mjesta
Morda - možda
Moru - mogu
Nigdi - negdje
Odrejeno - određeno
Particela – katastarska čestica
Pasaret – pjenušavih osvježavajućih bezalkoholnih napitaka
Pergula - balkona
pleh muzika – limena glazba
precednici - predsjednici
prihajav - dolazio
sengvići - sendviči
siga - svega
spamete –sjete, prisjete
stori - napravi
timu - tome
Tr – ta, pa
Zajno - odmah
Zapušćena - zapuštena
Zberu – saberu; prikupe
Žmuj - čaša

[milić]

Plovani

     Prvi plovan kiga se domišjan je velečasni Koruza. Ivan mu je bilo ime. Biv je Slovenac, nigdi od Gorice. Za njiga se je povidalo da je biv austrijski oficir i da je imev jenu velu jubav ka je propala pa se je razočarav i prepasav va plovane. Biv je dobar čovik, ali jako strog prama dici. Vaja mu je to ustalo još od vojske. Imev je navadu reć:
- Asanati, Bože dragi! - po čimu ga i dandanas pametin.
Va Klano je prišav, kako san čuv, hijadu osan sto devedeset i šeste i biv je plovan četrdeset i šest lit, se do četrdeset i druge, kad je i umrv. I zakopan je va Klanimu, na cimiteru puli veliga križa. Biv je plovan i za vrime Prviga rata pa va vrime kad su Talijani bili va Klanimu i na početku Drugiga rata.
   Dok nisu Talijani prišli va Klano i mi smo spadali pod klanjsku plovaniju, ali onda smo potpali pod Sveti Matij. Mi smo i daje mogli poć na maše va Klano aš smo imeli lašapasare, ali ni se baš veselo šlo prik granice. Ta granica je tako smrdila aš ni bila, kako bin ti rekav, normalna. Ma živjenje nan je prominila za sin siga. Kad smo potpali pod svetomatejsku plovaniju, crikva nan je bila dugo. Plovan je biv Ante Košir, ko se dobro spamećujen aš ga nismo preveć videli. Judi su i daje raje hojivali va Klano na mašu nigo va Sveti Matij. Ali smo se svete sakramente morali storit va Svetimu Matiju. Nauk se je dicu vadilo va školi. Najprvo va Bavdini kući dok ni storena škola, a potla va nji. Plovan je prihajav, me par, jedan put na šetemanu.
     Kad je počev Drugi rat i Talijani simo prišli mi smo i daje bili pod svetomatijsku crikav, ali smo raji šli va Klano. Plovan je smiron tamo biv Koruza dok ni umrv, četrdeset i druge. Na njigovo misto je prišav Luiđi Gašparini, ki je biv nigdi od Rovinja. Prišav je baš va ratno vrime kad su se dogajale mnoge grde stvari. Naši su mu zamirali da je na strani Talijani aš da maši po latinski va crikvi, a ne kot Koruza ki se je jako trsiv očuvat hrvacki zajik, magari su Talijani bili jako jadni na njiga zarad tiga. Ali on je biv jako šegav i znav je dešpetat Talijanon tako da je va školi dici držav nauk na talijanskin aš je morav, ali je zapovdan va crikvi držav nauk na hrvackin. Za Gašparinija moren samo reć da je storiv čuda kad je selo četrdeset i četrte gorilo i judi su bili puli crikvice poštivani za strejanje. On je prišav i neč rekav njemačkimu komandantu pa nisu jude poubijali nigo dopratili va Klano kadi su jih spićivali, a Gašparini je prevodiv. Za sakiga je rekav ku dobru besidu pa su na kraju se jude pustili doma, a nisu jih pobrali va logore, kot ča su teli. Znan isto da su ga partizani, dok je studenska omladina šla pobirat konpir va Lipu, skupa z još četiri, pet Klanjci spićivali va Puhovi kući, a potla jih zapejali va Lipovac kadi su jih još spićivali i na kraju pustili. Ali jin nisu dali dokumente nigo jih je kašnje Puhovin prnesav Lipjan Jože Mačuflat, a mali Vlatko jih je zanesav Klano. plovanu Gašpariniju.
   I potla rata je niko vrime Gašparini biv još va Klanimu do četrdeset i osme i kuliko san čuv sad je mašiv na hrvackimu zajiku. Dičina da su ga jako volila aš je šnjimi igrav nogomet. A i nike ženske, ali pustimo to ća. Mi smo so to vrime bili pod crikvu va Svetin Matiju. Kuliko god nan je tamo crikav bila dugo tuliko nan ni plovani nisu baš šli na ruku. Namisto Košira pred rat je prišav niki Pavao Drenjačević, a za njin Marijan Dujmić iz Kostrene. Ta Dujmić se ni pokazav baš dobar aš kad je pedeset i druge va sedmin misecu umrla Puhova stara mat Marija ni je tev poć sprogodit va Klano, kadi smo sopet počeli pokapat naše pokojne, aš da mu je dugo. Zato je jevšanski plovan prišav rado va Klano, magari mu je bilo daje nigo svetommatejskimu, tako da se je moglo pokojnu zakopat kako Bog zapovida. Pozabiv san ime tiga plovana, ali su govorili da je imev odlikovanje od Titota.
     Niko vrime potla Gašparinija ni bilo plovana va Klanimu pa je plovan iz Jevšan prihajav držat mašu. No, potla par lit, na početku pedesetih, va Klano je prišav Pavel Mršnik. Nikako va to vrime i mi smo se vrnili va klanjsku plovaniju. A Pavić je biv plovan kakoviga moreš samo poželit. Zajeno smo ga prijeli kot svojiga. Biv je iz Prema, tu va Sloveniji. Nisan čuv za njiga grde beside. Sakomu je tev pomoć, pravi domaći čovik ki razumi naše potribe. Običan čovik, vavik parićan našalit se i nasmijat. A i va oštariju je zahajav i z judi se druživ i rado popiv žmujić vina ali rakijice. Smijali smo se kad nan je povidav kako da je prišav moju mater Johanu dit va sveto uje aš su ga zvali da ji ni dobro, da će umrit. Pa je prišav, a matere ni. Kadi je, ozira se on, kad evo ti nje pred kuću z brimenon prašća:
- Gospon velečasni, šla san malo prašća nabrat pa ću van kafe skuhat. Nis mogla oganj snitit, aš su drva bila mokra.
Ili pak kad je jedan dan prišav va selo, a judi su odzada oštarije boćali aš je bilo lipo vrime. Pavić je sukav onu svoju monduru od plovana, obisiv je je va oštariji i rekav:
- Ti plovane sada visi, a ja gren boćat.
Evo, to su ti bili naši plovani ki su kot i mi. Niki boji niki huji.

brime – teret na ramenu ili leđima
čuda - mnogo
jadan - ljut
lašapasare - propusnica, dozvola za prijelaz granice
maša - misa
mondura - službeno odijelo, uniforma
nauk - vjeronauk
plovan – župnik
plovanija - crkvena župa; župna kuća s uredom
poštivat - poslagati, poslòžiti
prašće - suharci, suhe grančice



Grob velečasniga Ivana Koruze na klanjskimu cimiteru

[milić]

Crikvica, kapelica, grobje   

      Nigdi san pročitav da je crikvica svetiga Mikule storena va šešnajstimu stoliću. Va nju je morav prihajat klanjski plovan i storit mašu jedanput na misec. Ki zna kuliko je plovani bilo od kad je storena? Ona stoji kot stražar na srid poja još i danas, a mnogi i mnogi plovan je odašav. Čiga siga se je naša crikvica nagledala... I judi, a bome i vojske. Znaš. kad je finiv Prvi rat i kad se je dilala nova meja med Taliju i Jugoslaviju, ali kako se je već zvala, va nji su bili Talijani. Nutri su si kuhali i spali, a i se okoli nje su bili postavni šatori aš je bilo preveć vojske da bi mogli si nutri spat.
     Crikvicu smo popravjali kako smo mogli, najveć ono ča je bilo najpotribnije kot ča je krov. Puno dila je na nji da bi bila kako rabi, ali dobro da je i ovakova, da ni zasin propala. Kako smo popravjali crikvicu tako smo uredili i kapelicu. Kako je ona na našin, Bavdinin partu to san posebi vezan na nju. Pa kad smo trejsetih lit dilali školu ni nan bilo teško ku karijolu matrijala zapejat za nju. Tr ni bila dugo, nigo prik  ciste.
     Okoli crikvice i kapelice, od kad ja pametin, bacelaju Vardijankini. Prvo je niki njihov saki dan zvoniv sveto jutro, povdan i svetu večer. Ali sada, va zadnje vrime, već i ne. Zvone i onda kad ki umre. Za plaću jin je crikav dala da obdilivaju Župni dolac i jenu particelu pred Regovicu kot i da pokose travu med hrasti, puli crikvice.
     Ča se tiče grobja, dok nisu Talijani potla Prviga rata zauzeli Klano, mi smo svoje pokojne zakapali na klanjskimu grobju. Tako je bilo od vavik. Ma kad su oni prišli, med Studeno i Klano je storena granica. Bili smo saki va svoji državi. Vaja zarad tiga su se preuredile i biškupije pa smo mi potpali pod Modruško - senjsku, a plovanija nan je bila Sveti Matij, a ne klanjska. Po crkvenih pravili mi smo se svete sakramente morali storit va župi va ki pripadamo, a to će reć, sada po novin, va Svetin Matiju. Pa smo tako, ne znan jušto od kada, počeli i naše pokojne zakapat va Svetimu Matiju, na njihovin grobju. A to grobje nan je bilo jako dugo. Dok još ni bilo ciste čez Marišćinu  sprogod je šav prik Rebri na Vrh pa do klanjske ciste. Ototu se je po cisti prišlo va Sveti Matij kadi bi nas plovan dočekav va kapeli na grobju. Kako je bilo dugo za nest banku z pokojnin do tamo,  banku smo pejali na vozu do Vožišća. Tu se je kaselu znelo z voza i tih par sto metri se je pokojniga neslo na nosili. I kašnje, kad smo storili cistu čez Marišćinu, isto ni bilo puno bliže, ali je bar sprogod šav po cisti, a ne po zdrsanin putu.
     Ma ni to ni bilo naredno aš je bilo dugo. Pa se je odlučilo da se stori grobje va selu. Teli smo ga storit va Blatnin Klancu. Storeni su nacrti i počelo se je dilat nikako pred Drugi rat. I mrtvačnica  je storena, ali nijedan Studenjac ni zakopan na timu grobju aš je prišav rat i briga je koga bilo za grobje. Zato smo naše pokojne i daje zakapali va Svetimu Matiju i potla rata, kuliko mi se čini skroz nigdi do pedesete. Potla smo opet mogli va Klanimu zakapat pokojne, pa grobje va Studenimu veće ni rabilo.
     Na studenskimu grobju, kot san ti i rekav, ni zakopan nijedan Studenjac ni Studenka. Ali su zakopani, potla smo videli da je to bilo samo za prvu ruku, oni ča su nastradali va ratu. Prvi je zakopan jedan jugoslavenski sovdat, sad već ne znan je li mu ime bilo Zdravko, ča san ti povidav da je na Kresu pucav po Talijani, dok ga nisu ubili. Onda su bili zakopani i četiri partizani, ča su jih ubili domobrani kad su prišli z Klaniga čez Regovicu. Isto i jedan mladić, partizanski kurir, ča su ga Njemci strejali na Zvaneći mirini, kot i još jedan partizan, ki je biv ranjen nigdi na klanjski cisti pa se je dovukav do Polikiniga vrta Za Vrh kadi je zdahniv. Pa kad se te zakopane pobrojiš vidiš da jih je bilo sedan na našimu grobju,  ko nigdar ni finjeno. Potla rata su si, ki su bili tamo zakopani, od roda skopani i doma zapejani tako da tutu veće ni nijedniga zakopaniga.
     No, danas svoje pokojne sopet zakapamo va Klanimu, na cimiteru ki je, kako čujen, već premajhan. Familije su počele i spomenike na grobju dilat, ke je prvo malo ki mogav aš je to bilo predrago za našu siromašćinu. A čujen i da će mrtvačnicu storit. Ma kad će to bit, vrag zna.

bacelat - mariti, brinuti   
čiga - čega
karijola - ručna teretna kolica - tačke
meja - granica
obdilivat - obrađivati
premajhan - premalen
preveć - previše
si - svi
siga - svega
siromašćina - siromaštvo
storit - napraviti, učiniti
vavik - uvijek
zasin - skupa sa, uza sve, sasvim
zdrsan - izlizan

[zokxy]

Zaključni post ove teme!
Naš Milić objavio je sve ove priče i možda još koju u svojoj knjizi koja je svjetlo dana ugledala nedavno, uz izvrsnu promociju u Studeni s koje imamo reportažu ovdje:

http://croinfo.net/forum051novi/index.php?topic=3090.msg76931#msg76931

Knjigu inače možete dobiti kod Milića uz donaciju, tko je želi nek mu se javi! Još ih je vrlo malo na lageru.