U mom selu koje je "čez Jurišin" na pola sat hoda od Kukuljani razne đinđeminđe kupljene na sajmu za sv. Roka /između dva rata/ zvali su "gromiško zlato". Od tada za malovrijedan nakit rabi se pojam "gromiško zlato"
Danas pomalo čudno zvuči, ali istina je da su se neke grobniške familije dugo godina bavile prodajom bižuterije i dječjih igračaka na sajmovima. Danas je taj posao "monopol" nešto tamnijih stanovnika (poglavito Pehlina
)
.
Ispred kuće moje none u Rukavcu godinama su na Petrovu sa svojim štandom dolazili muž i žena z Grobnika. Moja nona im je dala struju, a konobu su koristili kao skladište. Zbog toga sam ja imao "pravo" izabrati bilo koju igračku sa njihovog štanda. To je redovito završavalo sa plačom jer mi roditelji nisu dopuštali izabrat nešto po mom ukusu (jer je bilo prevrijedno) nego su mi oni izabrali neku skromnu sitnicu koja se, naravno, meni nije sviđala. Jedne godine moj izbor je bio plastična truba. Mama je rekla da je to preskupo i uzela od gospođe mali autić koji sam ja odmah odje... Grobničanka je kad su sa sajma odlazili kod none ostavila trubu i na njoj sam naučio svoju prvu pjesmicu! A vidi me sad
Još uvijek trubin, tamburam i slično, a autići me ne interesiraju previše!
Od tuda mi je poznat izraz za bižuteriju "grobniško zlato", a prodavače su zvali KRAMARI!
