PUNTARSKA REPUBLIKA 1920.
(Uvod: Alan Žic - Teklin)
Vjerojatno naslavnije poglavlje puntarske povijesti ispisano je 1920. godine u događajima o kojima se malo zna.
Nakon propasti Austro-Ugarske, Italija je okupirala teritorije koji su joj bili obećani kao nagrada za ulazak u rat na strani saveznika. Istra, dijelovi Dalmacije i neki otoci obećani su joj tajnim Londonskim paktom, pa ih je nakon propasti Austro-Ugarske zaposjela i anektirala sve do 1945. Talijani s time nisu bili zadovoljni. Željeli su i Rijeku te kompletnu Dalmaciju te kvarnerske otoke, uključujući Krk.
Kraljevina Jugoslavija i Italija ušli su u direktne pregovore o razgraničenju te sklopile Rapalski sporazum, po kome je Rijeka trebala postati nezavisna država dok je Krk, kao i cijela Dalmacija osim Zadra, pripala Jugoslaviji.
Kad je to saznao talijanski pjesnik D'Annunzio (koji je tobože protiv volje Italije obnašao vlast na Rijeci) pobjesnio je i krajem 1920. iskrcao svoje trupe na Krk, te otočić Sveti Marko. Namjera je bila silom ili milom priključiti Krk Italiji. Na Krku su već prije toga bile trupe regularne talijanske vojske koje su ovdje obnašali vlast. Na Puntu je bila talijanska kasarna, a na općini se vijorila talijanska zastava. Iskrcavanju D'Annunzijevih Ardita, regularne talijanske trupe nisu se usprotivile, a narod grada Krka (većinom Talijani) lijepo ih je dočekao.
Arditi su bili "komandosi" talijanske vojske, jurišni odredi koji su bili slani u gotovo samoubilačke akcije. Oblačili su se u crne uniforme, kapama (fesom) sa mrtvačkom glavom.
Odmah su počeli teror nad domaćim stanovništvom, u Baški su se stanovnici usprotivili te linčali dva Ardita, a u Puntu se stanovništvo samoorganiziralo, odbilo napad, te je bilo mrtvih, ranjenih i zarobljenih na obije strane. Talijanska regularna vojska za Božić 1920-te napala je D'Annunzija u Rijeci. Kao odgovor, D'Annunzio je dignuo u zrak sve mostove preko Rječine. Ratni brod Andrea Doria pucao je na Guvernerovu palaču u Rijeci i pritom lakše ranio D'Annunzija. Arditi su bili prisiljeni napustiti Rijeku nakon petodnevnih borbi, u kojoj je grad bio poprilično razoren, više mrtvih i ranjenih na obije strane, te među civilima.
Time je posljedično i Krk ušao u sastav Jugoslavije (SHS), a u međuvremenu Puntari su uzeli puške u ruke i obranili se od agresije D'Annunzijevih ardita. O tim slavnim događajima, "Puntarske republike" (kako tih dvadesetak dana naziva Alojzije Ragužin) danas se gotovo ništa ne zna, a Punat bi se bez imalo srama mogao uvrstiti na mapu svjetske povijesti kao prvo mjesto u kome su se stanovnici oružano suprostavili fašizmu.
Izgleda da je povod za namjeru Ardita da spale Punat bio pomalo neočekivan. Arditi su namjeravali opljačkati ljetnikovac Kanajt, kao što su već prije učinili na Košljunu, gdje su u potrazi za zlatom oskrvnili grobnicu Katarine Frankopan. Upravitelj ljetnikovca, koji je tamo živio s obitelju, ubio je puškom dva Ardita prilikom provale. Mislio je da provaljuju Puntari, jer se provala dogodila po noći. Njega su Puntari zvali "Plašitići", bio je s Raba, naklonjen Talijanima i nije bio omiljen. Bio je perfekcionista i tjerao je ljude da učine sve precizno, a ako nije bilo po njegovom, morali su popravljati učinjeno, zato ga Puntari nisu voljeli i svađali su se s njime. Takvima slijedećom prilikom nije davao posao.
Arditi su nakon toga pretukli njegovu suprugu, zarobili dva puntarska popa te se iživljavali nad njima, jednome od njih je usljed batinanja gotovo pukla lubanja. To je bio početak, a nastavak se dogodio uskoro nakon toga sveopćim napadom na Punat.
Naši su pretci tom prilikom pokazali zavidne organizacijske sposobnosti, tako su bile ustrojene tri čete (od kojih jedna naoružana samo hladnim oružjem), vatrogasci, vojna kuhinja, lažne (drvene) topovske baterije, jer pravih topova nisu imali, vojna bolnica. Pa čak i ženske obavještajke - špijunske jedinice. Sve je bilo spremno za puntarsku bitku, koja se danas, nakon nepunih sto godina, ne obilježava i potpuno je pala u zaborav. Možda bi Općina mogla postaviti barem jednu spomen-ploču, ako već ne spomenik na te slavne dane.
Neki od vas će u imenima koja se pojavljuju sigurno prepoznati svoje djedove i pradjedove, pa vas molimo da nam napišete par riječi ako ste što čuli o tim događajima od svojih očeva i djedova.
A evo i cijele priče, kako ju je po pričanjima više sudionika tih događaja zabilježio dr. Rado Žic - Mikulin:
Kada je finil Prvi svitski rat su naši judi, ki su ustali živi, borili su se po svih frontah, od Galicije, Krpati do Pijave i Soče, prišli doma. Sobu su prnesli niš oružja. Najviše oružja su prnesli mornari zi Pula, Boke i Šibenika. Niš manjega oružja, samokresi, štileti (bodeži), niš bal (metaka) i ručnih bomb su prinesli i oni, ki su bili po Karpatih i Galiciji.
Sve to oružje se je hranilo i čuvalo. Na Punti je bilo niš oružja i od prije, meči, sabje, batice, ka god kubura, a svaka kuća je jimila rankuni (srp na dugom štapu), sikire i težice, ke su i te kako dobro prišle va svakon ratu. Kacaduri (lovci), a na Punti jih je bilo malo, su jimili niš duplic (dvocijevnih pušaka). Znali su delat smudac (barut) i balini za nje od olova, a više puti su duperali kamičići, ke bi bili prije zbalali mej dvimi pločami od kamika. Smudac se je delal od sunpora, zmejenoga ujena (ugljena), soli, sušenoga belma od jaj i suhih starih brabonjki od ovac.To je bil jako stari recept po kon su delali smudac za stare puške, kubure i topi nigdi kol Kampej.
Kada su Puntari stabelili da ćeju se tlić zi Talijani su župan Keko Klačić (Frane Žic Klačić) i dožupan Mate Žic Jovanin pozvali svih bojnici, ki su se tornali zi rata i va ratu izučili za časnici i podčasnici i šnjimi se dogovorili, ki će bit kosiz (komandant), a ki ćeju bit satnici i ki ćeju bit trejsetači i desetači.
Dragovojno se je prijavilo više od tristo judi za vojsku (svi sposobni judi na Puntu).
Odredili su da će kosiz bit Jive Žic Jurina. To je bil čovik štanj, razuman, ni bil nagal, a bil je odlučan. Vojnu vištinu se je navadil va ratu, znal je dobro govorit talijanski i fanj dobro nimški i znal se je šuportat, jimil je fameju i znal je zač će se borit, kratko rečeno bil je kako stvoren za to.
Trosatnik je bil Bare Pavlić, on je i zaminjival kosiza (komandanta). To je bil istešo razuman i miran šlovik, ki je znal jako dobro rasudit, ča je dobro i ča ni. Satnici su bili mužeroti (hrabri) Vicenco Petranić, Miko Jivčić i Pere Pavlić.
Zaminici su bili Anton Vicencov, Osip Jurić i Mate Mikulin. Trejsetači su bili muškardini (muškarčine) Pere Luskić, Mate Antičić, Pere Mikulin, Osip Osipina, Mate Mežnjar, Frane Jelenčić, Frane Mocić, Miko Jurić, Pere Popić, niki od Protići i Mičetići.
Za bahorca (liječnika-vidara rana) je bil Mate Mocić. Šnjin su bili još dva čovika, ki su va ratu bili šaniteci i verteri (bolničari). Povoji su udelali od starih lancuni.
Feltruš (lozinka) je bil >KALCETINA< ("ČARAPA"), a minjal se je svaki dan. Va Bojnoj ojati (komandi) su bili: župan, podžupan, kosiz i plovan pop Anton Mrakovčić.
Za obvišćanje su klali (stavili) žene Franicu Osipinovu, Antu Osipiku i Antu Luskićevu. Žene su hodile do Veje (grada Krka) i gjedale, ča se dogaja. Va Veji su bile oženjene naše Puntarke i one su jin pravjale, ča se dogaja.
Pobrojilo se je sve puške, samokresi, duplice, kubure i stare flunte (puške koje se pune kroz cijev) na kremen, sve meči, sabje, štileti, bajunete i ručne bombe.
Bilo je dvanajs pušak, jena puška od jenoga tira od Grge Pajdaša, ku je on rabil za lovit dupini, tri duplice, sedan flunt, deset kubur, šest samokresi, osan ručnih bomb, deset meči i sabaj šest, štileti i pet bajunet. Na sve to su jimili 250 bal (metaka) za manliherice, šest bal za jenotirku i dvajset bal za lovaške puške.
Prvu četu, ka je bila ustrojena od judi ki su se borili va Krpatih, Galiciji,Pijavi i Soči su najboje oboružili.
Druga četa va koj su bili judi zi mornarice je bila slabije oboružana, a treća četa, ku su zvali rankunjeri je bila oboružana zi rankuni, sikirami i težicami. To su bili falaši i mladići, ki su bili po tri rasporejeni od Krtača do Kuke i su zi teklići (glasnik, ki je hodeć nosil poruku) i kanići (glasnik, ki je na konju nosil poruku) bili stalno va zvezi zi bojnin ojaton (štožeron). Po dnevi su davali sinjali zi zrcalon. Dva šajna (bljeska) - sve je dobro. Tri šajni - vidimo Arditi. Četire šajni - napadamo ali napadaju. Pet šajni - rabimo pomoć. Va ojati (štabu) je bil čovik, ki je pazil na šajni.
Ojat je vaje stabelila da judi, ki viju (znaju) pričnu delat smudac. Objavilo se je neka svi, ki jimaju sunpora prnesu va kalu Peru Mikulinu - kacaduru (lovcu). Ujeni (ugljen) su delali va krušnih pećah, brabonjki su pobrali va stanu na Komardinah.
Šli su zet dinamit, kordu i kapčuli va Staru Bašku, va mine (rudnik) od bauksita. Kordu za delat fišketi su dobili od kav (iskopa, rudnika), tamo su dobili i niš malo dinamita. Fišketi su delali stari Osipina, Pere Osipina Knjaka i Pere Mikulin.
Priko noći su udelali kolo 150 fišketi. Dinamit su klali (stavili) va tubi od urle (gurle), a smudac va butije od šampanje. Sve fišketi su zavili va vrićinu i krpine.
Jiva Tolanića i Vicenca Dunčića su poslali na goru va Senj, ali va Novi zi brodon po strilivo i oružje.
Ognjeduši (vatrogasci) su bili Anton i Miko Pavlić, Jive Anin, jedan od Kanajtari. Tolonarić i Mikina su jimili vozi zi voli i puna maštila vode. Jedan je bil ferman na Staroj placi, a drugi na mori, na dnu Kjepine, kako bi jih brzo našli va potribi. Va ognjeduših je bilo još dvajsetak starijih judi. Oni su jimili pripravjene vriće zi finin melon i sigji zi vodu, ako bi Talijani pucali zi topon po selu i važgali kuće.
Čete su se postrojile na placi. Kosiz jin je zi belvedera (balkona) Pera Šorda rekal par besid. Rekal je:
>Judi dragovojno gremo branit naš dom i našu Hrvasku, kako nan dica nebi poznova diventali šćavi (roblje), kako ča su naši oci i dedi bil pod Vneci (Venecijom). Borite se puntarski važgeno i ne pustite suvraga (neprijatelja) na naše tla. Držte se one naše stare proverbije (poslovice): NA MUKI SE POZNAJU JUNAKI, A NA ZAJIKU ŽENE. Neka nas svih bog čuva! Živila Hrvaska i Punat! Sada hote za svojin poslanjen
Na stolu sprida satnij su bile dva prekrižena štileta, na ke su svi bojnici prisegli. Najprije je kosiz potegnul meč i prisegal, nato trosatnik, ondat satnici i dosatnici i potlek bojnici. Svi su klali desnu ruku na križ od štileti i ponovili: >Va jimenu Boga, borit ćemo se do zadnje kapje krvi, za dom i Hrvasku."
Nastal je muk. Trosatnik je zapovidil: "Satnije na bojišće". Nato je Petranić zapovidil:
Judi su kako jedan šli naprid. Nato je zapovid ponovil drugi pa treći časnik. Na placi se je mogla čut muha kako leti. Žene su spravile kolo sebe dicu. Ni bilo skucanja ni plača niti zdiha. To je bil mumenat, kada smo svi znali, ča rabi učinit i da je samo to pravo. Svi smo bili kako jedan čovik.
Mislin, da je to bil najsvečaniji mumenat va našen živjenju. Punat je va to vrime bil tako složan, tako skupa i tako odlučan! Nijedan ni mislil na korist. Ni bilo strank. Svi smo bili Puntari i svi smo bili Hrvati. Potlek se je sve prominilo, zmišala se je korist, stranke i pulitika. Punat više ni bil nikada tako složan.
Satnije su jena za drugu šle mučeć zi place, čul se je samo tvrd muški korak pobrukvanih postoli pobranih po svih bojišćih Europe. Svaki je tvrdo držal svoje oružje i orudje i mislil na to, kako će ga najboje skoristit. Sve obrazi su kako zrizane zi kamika tvrde i odlučne. Ruke, tvrde težaške i meštarske, su tvrdo držale oružje. Ni bilo velih besid ni plahih pogjedi.
Na obrazih se je moglo štit nemirjiv puntarski, hrvaski ponos i neomejena odlučnost - moramo zdržat aš za nami je Punat, naše obiteji, žene,dica, starci i Hrvaska. Ja san bila divojčica i činilo mi se je, kako ni te sile na svitu, ka bi jih bila prepričila va njihovoj nakani i od njihovoga poslanstva. Ni bilo važno ni oružje, jistvina ni haje, leho srce kuraj i dana prisega.
Prva četa se je zakopala za Štradun na Puntici. Dana je bila naredba, neka se na talijanski oganj ne odgovara, kako se nebi zaludu trošilo ono malo municije, ku su jimili. Malo ozgora su udelali dva topa od drva i hranili jih toliko, da su jih Talijani mogli vidit, ma nisu mogli razpoznat, su prave ali ne. Prihrana (pričuva) je bila rasporejena dvisto metar zada pod ulikami. Jena trejsetača je bila hranjena (sakrivena) kol Krtača.
Drugi bojnici su jimili straže na mestih kadi su pričekivali, da bi mogli prit Talijani. Bojarna je bila va Matičikinoj kući, va kali. Bojna ojat (komanda) je bila na boku, na klancu za Val. Zi boka se je moglo vidit svu bojišnicu i najboje štimat položaj. Kuhinja je bila na Šini Dragi. Kuhalo se je va kotlu. Jedan dan kiselica, drugi dan zeje, treći kisela ripa, a četrti dan palenta.
Veli kmeti Mikulin, Mikina, Frančić, Jurić, Tolonarić i Klačić su davali meso. Antičić je daval ribu. Andre Gobo je dal fažol i kunpir, a Mare zi kavane uje, sol i framentunovu muku (brašno). Sve druge jistvine i kruh su davali svi. Pripovidano (zabranjeno) je bilo pit.
Talijani su pucali i pucali. Trošili municiju kako ludi. Naši nisu odgovarali. Talijanski kumandant je mislil, kako naši nimaju oružja. Naredil je atak. Petranić, ki je bil iskušen va bojih, je rekal neka puste Talijani na trejset koraci i neka onda svaki najprije hiti fišket, a oni, ki jimaju puške neka svaki svoga koga jima na turganu (mušica) zadine. Naši su odgovorili. Najprije su hitili fišketi, a ondat su pričeli pucat zi pušak. Talijani su popadali na zemju, pričeli hitat puške, se tornjivat (vraćati se) i dvizat ruke. Kada su naši hitili fišketi i kada su puknule, su one ke su bile napunjene zi smudcen, udelale črni dim, ki je pokril fanj trsja po kon su Talijani navajivali. Naši su to skoristili, preskočili Štradun i zarobili dvanajs Talijani. Pobrali ča su više mogli oružja i municije i se tornali za Štradun.
Talijani su jimili niš ranjenih. Nisu znali, ča je zi onih dvanajs, ča se nisu tornali. Zgjeda, kako jih je najviše presenetilo i prestrašilo, kada su naši hitili fišketi. Mislili su, da su ručne bombe. To jih je lahko i spasilo, aš su se hitili na zemju i bale od pušak su jih šabale (falile). Talijanski kumandant, kada je vidil kako je njegov naval finil, se je odlučil za pregovaranje. Poslal je jenoga tenenta i saldata zi bilu vijoru (zastavom). Naši su jih pripejali do satnika, ki je poslal kanića va Bojnu ojat. Va Bojnoj ojati su odlučili, da ćeju pregovarat zi Talijani. Rekli su jin, da se moraju Arditi potegnut va Veju. Drugi dan neka pride kumandant na pregovori na Punat, na polne.
Drugi dan je prišal kumandat na pregovori. Na placi je bil stol pokrijen zi zelenin tavajolon. Bila je postrojena jena trejsetača (svi ki su jimili puške). Kada je prišal talijanski kumandant zi oficijali, je bila udelana obhodnja zi našin kosizon. Ondat su Talijani i naši sili za stol. Zapisnik je čarkal tajnik Zec (na hrvaskon i talijanskon). Tajnik Zec je bil prebesidnik (prevodioc). Dogovorili su se, da ćeju naši zaminjat dvanajs zasužnjenih Arditi za dva naša zasužnjena bojnika. Talijani su jih ćapali (uhvatili) va Nerizicah. Puntaron će ustat sve zarobjeno oružje. Puntari ćeju jimit straže po Puntu i delat red i mir. Talijani više neće napadat na Punat. Dogovorenoga su se držali Talijani i Puntari i više ni bilo pucnjave.
-Pravjali: Antica Žic Mikulin, Jive Žic Jurina (sin) i Slavić Žic Barba-Ćenćov.
-Zapisal: Rado Žic Mikulin, va Veji 1998.
A evo i pjesme
pozdrav, pa javi
A evo kako su ti događaji bili opjevani u narodnoj pjesmi:
Tisuću devetsto i dvajsete
Sva se Punat postroji va čete
Pred novin liton to je bilo
Kada se je ovo dogodilo
Jive Žic Jurina kosiz je bil
On je svu vojnicu našu ojil
Bojnu ojat brzo učinili
Tri satnije bihu postrojili
Prvu satniju Petranić oji
Drugu satniju Miko Jivčiću
A treću oji Pere Pavliću
Prva je četa najboja bila
Zi Krpati bojnici jimila
Ki su zi kozaki bojak bili
I tamo se vojni naučili
Va drugoj su judi zi marine
Ki viju kako se hrabro gine
A va trećoj mladi falašine
Ki još rata nisu ni vidili
Zi rankuni dobro nabrušeni
I zi noži za pason klajeni
Po tri do Kuke rasporejeni
Svojin bojnon čuvaju zadadu
Dvanajs pušak i još šest štileti
Tri duplice,meči i sabjice
Sve oružje od svuda pobrano
Za dom branit na svitlo je dano
Kada su se čete postrojile
Jive se je na belveder dvigal
Svojin bojnon dvi beside rekal
Dragi moji puntarski junaki
Arditi nas hoće zasužnjiti
Opet šćavi od nas učiniti
Zato smo se dragovojno stali
Da Hrvasku bi od njih čuvali
Sada skupa gremo na bojnicu
Borite se za žene i dicu
Ako nas bude ki otil izdati
Neka Kiš ga staroslavni prati
Dok pod črnu zemju ga ne sklati
Zakantajmo pismu mi od rati
Staru pismu vojne va Hrvati
Davor Bože va pomoći budi
Nedaj da nan ginu naši judi
Prva četa na Puntici stala
Za Štradunon se je zakopala
Druga četa va pohrani bila
Od drva tri kaluni jimila
Ke su judi lipo katramali
Kuntra nebu civi jin kuntrali
Talijani da bi se bojali
Treća četa sami rankunjeri
Drmuni je stalno obhajala
Pasat Talijanon nebi dala
Ojat šaje gajetu na Goru
Od kuda su strilivo ćapali
I niš pušak sobu pripejali
Talijani geverin pucaju
Ma Puntari ne odgovaraju
Aš striliva čuda ne jimaju
Talijani top zi Veje vuku
Na Dunati ga kladu zi muku
Kolo kaluna teku i provaju
Naši drivene civi namiraju
Talijani juriš učinili
Zi strašnin ura uši napunili
Petranić je svojin bojnon rekal
Na dvajset jih koraci pustite
Svaki svoga ostočno mirite
Neka bala svaka van zadine
Da Arditi vide kako se gine
Kada su se Arditi koštali
Puntari su brzo zapucali
Arditi za zemju prikovali
Talijani pričeli bižati
I od sebe oružje hitati
Po Kanajtu puške su ustale
Bajuneti nabojnice male
Dvanajs Talijani ruke dviže
Prije leh jih bala naša stiže
Armu vesu Puntari pobrali
Puške,bale harno razdilili
Svoju vojsku još su okripili
Arditi su dvih judi poslali
Ki vijoru bilu su jimali
Kumandant, kosizu poručuje
Neka zasužnjene kambijaju
I neka se na svoje tornaju
Bojna ojat brzo saborila
Arditon vaje odgovorila
Jutro na polne će se sastati
I na placi sužnji razminjati
Ča stabelili to učinili
Arditi se va Veju tornali
Puntari na Puntici ustali
Drugog dana na polne je bilo
Na placi se četa postrojila
Kumandanta počastila bila
Za stol bihu Talijani sili
Zi Puntari bihu pogodili
Za dva zasužnjena Puntara
Ćuju dvanajs talijani dati
Sva će arma Puntaron ustati
Talijani neće Punat napadati
Puntari su Punat obranili
Otok su Hrvaskoj pripojili.
Kantala Antica Žic Mikulin va Veji 1998 leta. Zapisal Rado Žic Mikulin.Ovu pismu su čuda puti kantali doma po vičeri kad su žene plele ali prele vunu.
