Klana i okolica

[milić]

Fusher opet te baš ne razumen.
Ma homo daje.
Ala ti, al jazo, provajte mi ovo objasnit.
Govori šjor Ive Jardas va svoje biblije ot Kastavšćine ovako:
...Brageše pod robun nosila j' ka tr ka starica, a mlaja ženska nijena. To bi bil nekada špot, kad bi se znalo, da neka ženska nosi brageše...
Ja ovo čitam da su to, po današnje, gaćice. To govorim ne samo zato aš tu piše, nego iman i druga saznanja.
Ali nikad nisan čul da se za mudandice, šotobrage, bragešice reče brageše. Ča vi mislite o temu.

[jazbac]

 Judi ne "zagađujmo" temu od Klani z domovinsken raton i ženskemi gaćicami.  Neka ovo admin premesti va RAZNO ili CHAT prosin lepo 
Ča se domovinskega rata tiče ja san Fushera dobro razumel  , a moren i s prve ruki (i z prve crti bojišnice  ) povedet jednu sličnu pričicu.
Jednog lijepog prohladnog dana stiže (najavljena) delegacija opatijskih čelnika i njihovih pripuza i dupelizaca u posjetu hrabrim opatijskim bojovnicima na prvoj ličkoj crti bojišnice. Njihovu hvalevrijednu akciju u kojoj su i vlastitu glavu i guzicu izložili pogibelji popratili su, naravno, i novinari. Uz poklon paket sa cigaretama, pastom za zube i još nekim sitnicama donijeli su sa sobom i pravog pravcatog pečenog odojka sa kojim su čak i pozirali fotoreporterima. Ustiju puno, a odojok mali, a Isusa nema da umnoži porcije. I ča sad? Brzo su to pametne političke glave riješile: pojeli su ga sami da se hrvatski vojnici ne potuku međusobno oko komada prasetine. Bojovnici su oprali pijate i kruhom pomazali mastan pleh.

A ča se ženskeh mudandic tiče, to je stvar mode koja se, doduše, nije mijenjala današnjom brzinom, ali se mijenjala. I meni je malo intrigantan ovaj Jardasov citat jer uzimajući u obzir vrijeme kada je on ovo pisao (uglavnom između 2 rata) ni meni nije poznato da ženske nisu nosile gaće, gaćice, brageše ili bragešice. Ako su ono bile bragešice, kako bi se ove današnje nazivale?  Morda facolić?

[fusher]

viš kako van je bilo dobro

te brageše, to bi bile duge gaće do kolena, za pod brhani. znale su imet i škuju ili bi rekli "rasporak" da se samo čepne i pocura, moglo se je i mej judi aš debeli brhani su bili do poda tako da riti nisu pokazali

[milić]

Jasno da se moglo ovo pitat i va neke druge teme. Ali, jazbac, videt ćeš za par dan, da ima veze z Studenu. Najme pišen o oblačilu.
Fusher, to je to. Moji su ih zvali šport brageše. Čul san i za pumparice. Ali, va to vreme, okolo trejseteh, ženske su hodile najveć bez gaćic kako bi danas rekli.

[jazbac]

Iman ih ja doma  Od pranoni su bile, a ušivene su od robi ka je služila kako vreća za neč (cvet morda  ) aš je još poznat natpis.

[milić]

Odlično. /Jedan, pokojni, stari Grmošćan bi rekal olišno /
Stavi sliku va stari predmeti pa bin ju ja stavil kot prilog  uz moj tekst kad ga napišen, jasno ako se slažeš.

[elvis]

Do otprilike kraja18 stoljeća, gaćice su nosili/le samo oni koji su si mogli priuštiti svilene. Tek kada je razvijeno strojno češljanje pamuka i mogla se napraviti dovoljno mekana i udobna tkanina. Znači da je realno očekivati da je prvo rublje došlo u ove krajeve oko polovice 19 stoljeća, a na sela i koje desetljeće kasnije - jer bolje da propadne selo nego tradicija ;-)

[milić]

Evo još jedne pričice koja će mnoge podsjetiti na probleme koje su njihovi, ne tako daleki pretci, imali s odjećom i obućom. Koliko je trebalo raditi za jedan par cipela, napr.
E, sad bi tu trebala neka fotka napr. Studenjke va beršulah z dokolenicami od bumbaka, modrimu berhanu i padobranski stomanji.
Ali toga nema. Možda se i nađe. Vidim da je broj hitova već blizu 3,000 pa možda netko izvuče iz kakve kutije za cipele takvu fotografiju.

[milić]

Vač smo se oblačili i obuvali

     Pitaš ča se oblačilo trejsetih lit? Ma to ovisi o puno stvari. Je li muško, je li žensko, otrok, mlado al staro. Je li blagdanjska roba, sakidanja  al pak za dilat. Pa homo po redu.
     Starije ženske su, kako jast pametin, po nediji, kad bi šle k maši, se obukle  va berhan ili veštaju i šurku spod ke su nosile kas i stomanju. Povrh tiga bi stavile tarves. Ako je bilo mrzlo obukla bi kakovu  jaketicu, ako ju  je imela. Još su nosile i vunenu mrižu ili šijalin prik hrta. Roba je bila najveć škura, črna. Mlaje su nošivale svitliju robu.
     Na nogah su imele hlače od bumbaka. Prijele bi ih z laštiki znad kolin. Kad je bilo mrzlo nosile su vunene obojke, ke su same splele. Obuvene su bile va škarpete.  To su ti niski, kožni postoli.
     Čin spomenen škarpete spametin se na Jureta Antišoviga, ki je niko vrime biv župan. Zajno je počev govorit službeno pa je jedan dan rekav, ženi si:
-   Jele, sutra ideš u Kastav nositi depešu!
-   Aj ne gren Jure, vrag koraka, aš niman škarpet.
     Odzdov berhana bi imele kotulu ka je, obično bila pri dnu načinjena z merlićen. Mlaje su imele kombine od bumbaka. Bragešice je nosila ka i ka starija. Ali to su ti bile do kolin duge. Okoli pasa i sake nogavice su imele laštik. Po sridini nisu bile zašvene tako da je bilo naredno za curat. Zmišjan se, kad su se stare matere Perčeva i Šinčeva pokarale, zdigle bi si krilo i po goli riti se tukle i zmirale.
     Lase su plele va kite ke su prijele z gaberlami. A na glavi su nesle rub ki su zavezala ozada tako da je vez biv spod ruba. Mlade bi vez stavile zgora ruba pa su kraji ruba zgledali kot rogi. Jedino va žalosti bi rub veživale pod bradu.
     Za saki dan su nosile flajdre od fruštanja, a na nogah papuče ili šandale. Papuče su same dilale od kakove stare ponjave. Škarami bi to odrizale po otisku noge i z debjin koncen zašile 2, 3 komada skupa tako da pride debelo okoli centometra. Gori bi stavile kakovo platno.  Za daje, naprimer v Riku, poć moralo je bit neč krepje od papuč. Baren šandali. I Gromišćice su užale prihajat va selo i prodavat papuče i šandale, pa i postole. Zmišjan se da je to dilala Marica Didova.
     Za blagdan muški bi obukli kakove boje brageše. Va to vrime su jako štimane bile od veluda i to one trikvarti, šport smo jih zvali. Stomanja je bila tanja, al debja, ovisno kakovo je vrime bilo. Spod jakete se staviv i koret kiga je niki zvav i đile. Va to vrime su stariji nosili i klobuke, najveć od filca. Imeli bi dva, jedan za sagdan, a drugi za blagdan. Kapot je malo ki imev. Na nogah su imeli obojčiće i niske postole, škarpete. Spod stomanje nosili su i maje na duge rukave ke su se zaputile z dva točića spreda.     
     Za saki dan, pa i za dilat, su nosili visoke postole od kože na brukvice. To su bili postoli ki su na peti bili potkovani , a po poplatu su stavne brukve puli rub, ali i po sridi, onako na cikcak. Za dilat, posebi va šumi, je bilo najvažnije da maš dobre postole. A za robu više, manje. Obukav biš ča je je tako da se moreš suć, kad ti je vruće, i obuć kad ti pride mrzlo. Obojki su bili od vune. Niki su znali imet šuferice misto obojki. Po zimi su nosili duge šotobrage ke su bile do spod kolin. Okoli pasa su se veživale z plečići kot i na nogah. Stomanja je bila šara. Zgora se obuklo i kožuh ki je biv od vune. I barete se nosilo najveć z frontinon ke smo zvali na nohat.
     Pas se moralo nosit, pogotovo va šumi, kad teško dižeš. Imeli smo pas, kožni, i to krepak, da ne pukne, kad se napneš, dok dilaš z tereton.
     Dica su najveć, va to vrime, bosa bila. Znala bi, nako bosa, stat na kakov trn pa bi in se storila natiska. Za va školu su nosili papuče. I gledalo se da va školu pridu kako tako obučena i čista. Muški su nosili brageše na tiranke, a divojčice veštajice. A za po doma i za igrat ni se preveć marilo. Mića dica, tako do pet, šest lit su se za spat oblačila va kompletić ki je biv storen od jedniga komada, od kičic do vrata. Pajaco smo to zvali.
     Čuj, uglavno se roba šila tu, va selu. Kuliko se moren spametit, još prvo rata je šilica bila Joža Banova, a kašnje su bile Milka Minina, Jožica Čičkina, Draga Puhova i Olga z Briga. Znale su prihajat i šilice z Gromišćine i Kastavšćine pa bi po kućah šile. Sobun bi prnesle mašinu i šile. A i postolari je bilo. Mate Požarov, ča se oženiv z moju sestru Milku, pa Jože Pikovićev i Ive Šestanov. Boja roba, kot naprimer veštid, se kupjivala v Riki, kot i boji postoli. Roba se obično kupjivala malo prvo Vazma ili Božića kako bi se pokazala na maši.
     Za vrime rata, a i zajno za njin, sakako smo se snašli. Zmišjan se da je od fišeklij, to je ono va čin se municija drži, Ive postolar dilav šandale. A inače su šandali bili storeni tako da je poplat biv, najprvo od kože, a potla od gume. Napred,  prik prsti, bi stavili kožu ku su zvali maškareta, tako jedno pet, šest centometri široko. A drugo je storiv od kakove krepje robe kot ča je, naprimer, cerada. Va šumi se znalo nać i kakov padobran ki je biv od svile pa su ženske od tiga šile bluze. Talijanske ponjave su ženske razvrzle i od te preje plele obojke i maje. Gromišćice su užale prodavat vunu pa bi ženske prele i s tu preju plele. Mlaje su, zajno za raton, si znale splest dokolenice i zavezat  jih z kordunon ki je finiv z batići. Jako malo je bilo robe va to vrime, a i draga je bila. Marija Buzgoća, ča je za Jožeta Matešiniga oženjena, mi je povidala da je za beršule dala 250 dinari, a plaća da je bila 300. Viš kako je to drago bilo. Beršule nisu dilali naši postolari aš je to bila i koža i tehnologija ku oni nisu imeli. A, vidin, ti ne znaš ča su beršule! Ma to su ti bili postoli prve klase, jako štimani. Od kože, visoki. Poplati su bili kožni, dupli, prošiveni.  Po saki strani su bili jedno dva centometri okovani z mesingon ili želizon za debjinu poplata. Spreda je punta bila, onako, odrizana, kvadrata. Ma krasni postoli, ke ni saki mogav kupit.
      Jedan mi je pak povidav da je za kožnu jaketu, okoli pedesete, biv dav 2.500 dinari, ali na otplatu i to z žiranti, tako da ju je plaćav lito dan. I, z dinari, za saku kupnju, još se moralo dat i nike bone, ke smo zvali tesere. No, viš, ni bilo kot danas, da greš va butigu i kupiš ako maš sovdi.
     Zajno posle rata i naše ženske su počele nosit brageše za dilo. Neč aš su videle da su to nosile partizanke v ratu, a neč aš su videle da je to praktično. Ali za po van ili na ples, jih nisu nosile. Kad spominjen ples znan da su muški pedesetih šli obučeni i obuveni va kupovnu robu. Malo ki je veštid nosiv i nisu nosili šijarpice. Ženske su sobun nesle postole, šimići su jih zvale, va kih će bit na plesu, a va papučah ili starih postoli bi šle do plesa, ako je biv va drugin mistu. Te šimiće su dobile kot UNRA-inu pomoć. Bili su kožni, ženski postoli, na take visoke, tako, četire, pet centometri.
     Tamo, nigdi šezdesetih, je biv malo boji izbor robe va butigah. Ali je još vavik bila draga. Va to vrime se počelo poć i va Trst po robu. Tako su se pojavili prvi šuškavci. Ma to su ti niki lahki trenči od najlona ke si mogav nosit i po dažju. Imeli su i bareticu. Bili su va nikakovi boršici pa kad ga nisi nosiv biš ga zagnjev va nju i malo je mista tribalo da ga spraviš. Mlaji muški su si kupjivali traperice. Ženske su počele nosit najlonke, pa i one na rige, kombine, fini svilni rub i postole na visoke pete, a Tonka Kanjerova je bila najnarednija za to nabavit.
     Evo, vidi, sad ni problem kupit robu. Robe je, i ni ni tako draga. Ja san niki dan kupiv, na otplatu, va Alhosu na Brajdi, škuri veštid i trenč pa računan da mi do smrti neće ni rabit više niš kupjivat.

Bareta - kapa
Batići – vuneni ukras u obliku kuglica
Berhan - suknja
Beršule – visoke, kožne cipele
Boji - bolji
Brageše - hlače
Bragešice – gaćice, donje gaće
Brukvice – čavlić široke glave za potkivanje cipela
Bumbak - pamuk
Drago – skupo
Đile – platneni prsluk
Flajdra – haljina koja se cijelom dužinom kopča dugmetima
Frontin – izduženi, prednji dio kape
Fruštanj – deblja tkanina
Gaberla - ukosnica
Hlače – visoke, iznad koljena, čarape
Hrbat – leđa
Jaketa – kratki kaputić
Kas - grudnjak
Kičica - gležanj
Kita - pletenica
Kordun – okrugla pamučna vrpca
Koret – platneni prsluk
Kotula - podsuknja
Kožuh – prsluk od deblje vune ili kože
Krepko - jako
Laštik – elastična gumena vrpca
Maškareta – prednji dio sandala
Merlić - čipka
Mriža – lakši vuneni ogrtač koji pokriva leđa
Naredno - prikladno
Natisak – povreda na nozi usljed uboda na trn i sl.
Obojak - čarapa
Otrok - dijete
Ozada - otraga
Pajaco – dječja donja odjeća
Pas – pojas, obično kožni
Plečić – vrpca
Pokarat - posvađati
Ponjava – vuneni pokrivač
Postol - cipela
Preja - predivo
Prijet –uhvatiti, primiti
Riga- crta
Rub – rubac, marama
Sagdan – svaki dan
Sakidanja - svakodnevna
Spod - ispod
Stomanja – košulja
Storen - napravljen
Suć - svući
Šara -šarena
Šijalin – deblji vuneni ogrtač koji pokriva leđa
Šijarpica- kravata
Šimići - popularni naziv za UNRA-ine cipele pedesetih godina XX. stoljeća
Škarpeta – niska kožna cipela
Škuro - tamno
Šotobrage – muške gaće
Štiman – poštovan, cijenjen
Šuferice – platno u koje se zamataju stopala
Šurka – starinska bluza
Šuškavac – lagani ogrtač od umjetnog nepromočivog platna
Tarves - pregača
Tiranke – naramenice, držači hlača
Točić – malo dugme
Trenč – lakši kaput za kišu
Vač – u što
Velud – samt, ovdje rebrasti
Veštaja - haljina
Veštid - odijelo
Zagnjest - zagurati
Zašveno - sašiveno
Zmirat – grditi, rugati

[Sabina]

Bravo milicu! tema po mom gustu.lijepo ste to poslozili sve po starosti od nekada do danas pa u detalje.
Sjetila sam se moje none kako je vezala carape do koljena obicnom spagom ili gumicom a plela kosu u pletenicu koju bi zavrtila i zakacila ukosnicama.
hvala

[milić]

... a plela kosu u pletenicu koju bi zavrtila i zakacila ukosnicama.
hvala

Tako su i moje Studenjke radile. Nona Mare napr.
Hvala ti na čitanju i pohvalama. Duskom me više ne hvali, bit će da ga ubi jaka riječ, a i Riječanka, izgleda, nije dobro.

[Rijeka]

... a i Riječanka, izgleda, nije dobro.

Nego, u svojoj sam arhivi pronašla sliku nošnje Klane koja se čuva u Osnovnoj školi. Možda pomogne tvojoj priči vač su se oblačili.

[milić]

Vidio sam to jučer. To bi bila, po onome šta sam ja razumio, ta kotula, kao podsuknja. I tarves.
Ovo gore , neki bezrukavnik. Ako je dulji nosile su, pogotovo mlađe, kombine su zvale, ili pamučni ili vuneni. Moguće da je i kas, ako je nekako do pupka. To bi bio današnji grudnjak, ovdje jasno bez košarica.
Ispod vidim nešto što 9ma i rukave pa bi to mogla biti stomanja, lagana bluzica.

[Rijeka]

... Moguće da je i kas, ako je nekako do pupka.
...

Zanimljivo. Kako je kas nekada izgledao? 

[milić]

Kako sam ja shvatio kas je roba koja ide uz golo tijelo. E sad danas bi to bilo ko neka kanotjera.
Znam da je moja mama zvala kas - grudnjak, onaj normalni, s košaricama.
Kaže I. Jardas:
" S kotulun se j' najveć držal beli kas."
A ovo da nema ni slike kakve nošnje, neću reći  narodne, ne mogu shvatiti. Čudi me da nema kakva obučena lutka u Rebičinoj kiši.