Da , Riječanka na tu jamu mislim. A ni ja se ne sjećam da sam igdje išta pročitao o njoj ili o događaju koji spopminjem.
Jama bi treba biti ostatak položaja/tunela/skloništa kojeg su radili Nijemci 1944, odnosno "ekipa" iz TODT-a, a konkretno ruski zarobljenici. Tuneli su navodno bili s obje strane ceste ali je onaj s desne strane zatrpan prilikom proširivanje ceste za Klanu, dok je od onog s lijeve strane ostalo 2 metra (gledano u smjeru prema Klani).
Poginuli borci su navodno bili Istrijani pa su vjerovatno zato i ostali neidentificirani.
Kako mi je ta pozicija relativno blizu - naravno da je nisam još posjetio , kao ima vremena.
Slučajno sam u Glasniku općine Viškovo od prosinca 2012. naišao na ovaj tekst Zlatka Kraškovića, a povezano je s gornjom temom:
GLASNIK OPĆINE VIŠKOVO BR. 81
z našega kraja
ŠTRANJGA
Kad se gre od Klane v Reku pride se na
Pogjed ki j’ zgora Marčeji na 456 metar
nadmorske visini. Kod ča mu ime govori,
z njega se lepo vidi so Halubje, Kvarner,
škoji Krk i Cres.
Nekada j’ to bila glavna Carska cesta od
Reki za Ljubljanu, Beč i Trst po ke se j’ odvijal
promet robe i judi s diližansami, dokla ni
storena Južna železnica i cesta uz nju.
Na Pogjede se j’ cesta suževala med
dva brega pak je tu od vavek bila
štranjga
(mitnica op. autora) i kućica va ke su bivali
štranjgari z svojemi familijami.
Malo daje od kućice na brege bil je
veli kameni križ. Ivo Jardas va svojen
„Zbornike“ je napisal ... “
da j’ na križe pet slov
B-T-I-G-F a ča pomene judi ne znaju. Zdola j’
leto 1762 pa se j’ verovalo da j’ to leto kad
se j’ Cesarica Marija Terezija morda fermala
i počinula na Pogjede kad je putovala z Beča
v Reku. Deju da su ga skjesali kjesari od Bani.
Daje piše kako j’ neki Klička Mavrov zikopal
čuda zlata. To zlato
da su bili pod križ
zakopali ježovitari
(Isusovci op. a.) kad
su doćuhali da će ih
cesar Josip zignat.
Potla su to ježovitari
našli zapisano, pak
su oteli oni zikopat
zlato. Jedamput da
su prišli dva prespat h Mavron. Kličkova
žena Francika da j’ čula kad su se ježovitari
pogovarali v noći da te poć jutro rano na
Pogjed pod križ skopat beči.
Ona da j’ povedala mužu pak da j’ šal on
v noći na Pogjed i zikopal je zlato. Ježovitari
su se jutro s Pogjeda vrnuli tužni s praznemi
vrećami. Niki ni znal ča j’ od tega istina lego
pul Franciki Mavrove bila j’ velika bogatija.
Va soj Kastafšćine ni bilo onako lepe i velike
kuće kako j’ te pokojni Franciki. Ta kuća j’
kodabi jedan palac. Deju judi da j’ storena
z beči ki j’ Kličko Mavrov znel spod križa na
Pogjede.
I posleje su judi pod ten križe raskapali i
iskevali beči, ale našal ni niš nijedan.“
Jože Jardas Faglićev – zadnji štranjgar
Zadnji štranjgar ki j’ tu živel bil je Josip
Jože Jardas Faglićev rojen 1899. leta pul
Kulić. Živjenje mu j’ od rane mladosti
bilo teško. Kot mladić bil je mobilizira
va Austro-Ugarsku vojsku i poslan na
talijanski front. Va to vreme od Soče do
reki Piave blizu Venecije odvijale su se
krvave borbe z talijanskom vojskom. Pod
kraj 1917. leta, kod mesta San Dona di
Piave kraj Venecije, Jože j’ bil teško ranjen.
Kulićen je prišla vest da j’ poginul. Na sreću
ostal je živ i neko je vreme lečen va Trste.
Doma j’ prišal invalid prez nogi. Potla
Prvega svetskega rata bila j’ vela mizerija
va celoj države pa tako i va Kastafšćine.
Još 1903. leta va Hrvackoj j’ bilo osno-
vano društvo „Hrvatski radiša“ a zaprto
je 1945. leta. Društvo j’ skrbelo da se
siromašna nadarena deca školaju i da se
vade raznemi zanati i tako pomognu da
se va države popravi ekonomska situacija.
Tako su i Jožeta zeli va Zagreb kade j’ ziučil
zanat za postolara. Kad se j’ vrnul doma
1928. leta dobil je mesto štranjgara na
Pogjede i postal jedan od prveh državneh
službeniki va Kastafšćine. Štranjga j’ bila
rampa kade su Liščani, Klanjci i si ki su bili
talijanski državjani a pejali su vozi z drevon
i ugjevejen morali plaćat državnu taksu za
prelaz preko jugoslavenskega teritorija.
Jože se j’ oženil za Josipu – Pepu Srok
Antićevu od Dolnjeh Sroki. Imeli su Josipa
– Jožeta, Ivana – Iveta kega su zvali Rico,
Maricu i Anku. Marica se zmišja kućice na
Pogjede: „z vani se j’ prišlo va miću salicu.
Drito j’ bila kuhinja a levo i desno su bile
kamare, jena za spat a va druge j’ otac
popravjal juden postoli i z nutri podizal
štranjgu. Odzada kuće j’ bila štalica za kozu
i kokoše a i malo vrta j’ bilo. Kad je 1941. leta
prišla talijanska vojska, štranjga j’ prestala
delat a familija je šla bivat Mavron pul
Petroveh. Najstareji sin Jože med prvemi
z ovega kraja je šal va partizani, zato su
Talijani 1942. leta oca zaprli va Kastve. Tu su
ga tri dni držali i spićevali za sina. Nisu baš
lepo z njin postupali ali jedan oficir je imel
obzira da j’ ratni invalid pa su ga pustili.
Kad je kuća pul Kulić posle rata obnovjena
prišli su živet na starinu.“
Jože Jardas, zadnji štranjgar na Pogjede, umrl je 1971. leta.
Potla rata cesta na Pogjede je proširena
tako da j’ 1946. leta zrušen križ i kućica,
a kamene od kućice je uporabjeno za
gradnju ‘’Doma’’ va Sveten Mateje.
Se je manje judi ki se zmišjaju takovega
Pogjeda. Jedan od njih je gospodin Josip Lučić-Botrin
ki se spamećuje svojga detinjstva kad su kod deca krave pasli na
Pogjede a oni malo stareji bi se znali i
poprtit na vrh križa ki j’ bil visok okol
4 metri. Josip je 1944. leta z Vrška va
svoj notes narisal kućicu i križ zad nje.
Zahvaljujuć ten nevješten crteže ipak se
donekle more predočit njiji izgjed i križ.
Za vreme nemačke okupacije našega kraj,
Nemci su bili svesni strateške važnosti
Pogjeda pa su z jene i druge strani cesti
počeli kopat tuneli. To j’ delala njija radna
organizacija za gradnju vojnih utvrdi po
celoj okupirane Evrope
TODT. Va njoj je
1944. leta bilo okol milion i pol radniki i
ratneh zarobjeniki ki su prisilno delali. Na
Pogjede su delali ruski zarobjeni soldati.
Judi su ih zvali ,,Kozjaci’’ a spali su pul
Marčeji va Trtinovičinoj štale. Kad je potle
rata cesta na Pogjede proširena tunel na
desnoj strane gjedano prema Klanoj je
raskopan a na levoj strane ga j’ ostalo okol
2 metra. Zgora njega j’ spomen ploča spomen na neznani borci Istriani keh su
na Pogjede 1944. leta ubili Nemci.
Još jedan Marčejac Ive Katić – Pepičin
rado se spamećuje svojga detinjstva
kad je na Pogjede pasal kravi i igral se z
štranjgarovun decun a z nekimi od njih i
va školu šal. Svoji mirni penzionerski dani
provodi delajuć maketi od kušćići kamika,
pa j’ tako storil i maketu kućice i križa keh
kako j’ rekal nikada neće pozabit.
OpaskaJa za ovu štranjgu i kućicu ne znam. Nikad čuo. Za križ sam pročitao u navedenoj knjizi.
