Zač...

[milić]

Eio, sad sam i ja shvatio! 
Hvala Kobler!

[milić]

Zač Vojak a zač Deksa

Vojak je, to se zna, del Reki. Danaska je to "velo selo" z fanj neboderi i kuć na više podi i leh ku i ku prizemnu kuću. Zazima oko 20 hektari i va njemu da biva  neč manje od 3.000 stanovniki. Prvo san mislel da je ime dobil po vojske ke je bilo od vavek, kuliko ja pametin, tuka. Ja, ma ni baš tako! Od kad san malo više počel čitat se ča je napisano od Reki va pasanen vremene (Hvala Radmile Matejčić!) videl san da ime nima vezi z vojsku ka je mane najveć va oče bola aš san dva leta šal, sedmi i osmi razred, va onputa novu školu na Vojake i paseval pul kazermi. Tako da to moje mišjenje i ni čudno a i knjiga o vojaku Švejku mi je još vavek jedna od milejeh.
No, uglavno piše da je ime nastalo od golega vrha brega – Goljak. Pak se daje, kako mi to već umemo obrnut, prišlo do Voljaka (I danaska je jedna uličica na Krimeje ka se zove Podvoljak.) pa otuda ni bilo dugo do današnjega Vojaka.
Česa se ja domislin kada ki reče Vojak? Osim kasarne koj  da je glavna zgrada storena od 1927.   - 1930. domislin se i škole Vladimir Gortan ka ni menjala ime kot neke druge v Reke. Pred malo smo proslavili 50 let od kad smo finili osmi razred pa san pital neke, ki su smanun finili osnovnu školu, ki je bil Vladimir Gortan? Rekli su da je valda bil narodni heroj z Drugega rata. Ni tako, san jin rekal a i van ki mislite kot oni. Knjigu v ruke pa pročitajte ki je bil Vladimir Gortan.
Tega 1967. leta, kad smo prehićeni z vežičke škole va komać storenu školu na Vojake, od samodoprinosa mi se čini, već su bile storene ove zgrade na devet podi va Krautzekove, a imele su i lift. Nan je lift bil jako interesantan pa smo se užali pod odmoron poć malo vozit šnjin. To se ni dopalo neken ki su tamo bivali pak su nas dva od njih jedanput ćapali i za uši vukuć dopejali pred razrednicu F. ka nas je za to delo nagradila z ukoron.

Pul škole je do početka devedeseteh bila oštarija ku je držal popularni Stole kade se moglo pojist čvapčići al ražnjići a bome i lignjice. Imela je i jog na ken san kot mladić i par puti boćal ma me par da smo se više mi takali po joge leh boći.
Još mi je va lepeh uspomenah ostal i Trsatski park (Hm, je on na Vojake al na Trsate?) kemu je službeno ime Park heroja valda zarad kosturnice va koj su kosti nekeh partizanskeh heroji kot ča je bil dr. Jože Gabrovšek, Martin Kontuš, Drago Šćitar i drugi. No mi kot školani nismo šli gledat kosturnicu leh smo pušili morda i prvi španjuleti va živjenje. Dimili smo se ča nan je med prsti prišlo od, va to vreme popularnega, Filtera 57 do merikanskeh Maliborota, kako smo podsmešjivo zvali Marlboro, Winstona i Kenta.
Kraj Kumičićeve ulice, ka se i onputa tako zvala, z zapadne strani Orijentovega igrališta, kade je danas lepi park z dečjen igrališten i va ken je odzračnik od pruge ka gre zdola Trsata, bile su dve barake va keh su bivale neke familije. Pul teh barak na goloj zemje je fanj puti došal putujući luna park kade smo najveć puti igrali stolni nogomet. Još je bil i famozni jednoruki Džek, ringišpil, on aparat za merit jakost kacota, aparat va ken su bile neke igračke i cigareti i morda još neč. Kuliko se spametin ni bilo oneh autići na struju s kemi se voziš po autodromu. Za igrat stolni nogomet hitilo se nutra metalneh 50 dinari i zašlo je pet balic pa se moglo igrat dok nisi balice potrošil. Ma ne daj bog da te je videl neki Đoni, ki je tamo delal, da si ruku stavil kako biš ofermal balicu da gre va gol. Opasan je bil ta Đoni! Jedanput je videl kad je moj prijatel V. mesto 50 dinari hitil 5 dinari, oneh od aluminije, pak ga je bil jako grdo zvritnjačil i oćepal.
I, skoro san pozabil, još je neč važno ča se tiče mane i Vojaka! Na (Tel san napisat va ma mi se čini da je ovako boje.) Vojake bivan od 24. decembra 1988. kad san se oženil.
A sadahna malićo od Dekse.
Mnogi Trsaćan, pa i Trsaćanka ča ne, će reć za Vojak - Deksa. I va vreme kad san komać čul za Vojak spominjala se ta Deksa ma nisan preveć abadal okolo tega. I onputa san jedanput na croinfo.netu naletel da je Deksa, ka se pak ne piše Dexa kot da je to Texas, ime dobila po jedne talijanske firme. Kakova sadahna vražja talijanska firma, siguro ste pomisleli? Pomalo, se ćete doznat.
Kad je Talija 11. 4. 1941. prošećala preko mosta na Rečine i došla na Trsat zajno su počeli pokaževat da oni nisu došli rušit leh zidat. Pa su tako počeli na Vojake delat kući za bivat, najveć za svoji oficiri. Firma ka je te kući delala zvala se je Ditta Ente Costruzioni Societa Anonima a skraćeno D.E.C.S.A. ča bi se po hrvacki čitalo Deksa. Ma brzo je i ta "izgradnja" finila pa je od 30 kuć, kuliko jh je trebalo storit, do kapitulacije Talije pod krov bilo stavno devet, deset jih je bilo va raznemi stupnji zgrajenosti, a na drugeh, ke su bile va plane, ni se ni počelo delat. No Gradski narodni odbor Sušaka zajno potla rata dofinjeva 24 kuće va keh je bilo zasen 108 stani.
Sadahna zamislite Vojak, zajno potla Drugega rata na ken ni bilo oveh današnjeh neboderi. Na onen golen primorsken kršu siguro su jako bole va oče te lepe kuće pa ni ni čudo da su Vojak prezvali va Deksu po firme ka je te kuće počela delat a oniste ki su bivali va teh kućah Deksari al Deksani.

[milić]

...

[milić]

                 Zač se Krimeja tako zove?

                 Moj prvi rendes z Krimejun dogodil se je nekako na početke šezdeseteh pasanega stoleća kad san par dani bil pul moje tete D. ka je z svojun familiju bivala va Kumičićevoj, z druge strani Orijentovega igrališta. Zmišjan se da su bile letnje školske ferije i da smo saki dan šli na kupanje na Sablićevo. Kad bimo se vrnjali na onen kantune med Kumičićevu i Kvaternikovu, ke su se i onput tako zvale, bila je slastičarna va jenoj mićoj kućice (kioske) ku je držal neki (A ki drugi?) Albanac. Ja san volel sladoled od citrona a bratić S. od vanilije. Preko puta te slastičarne je bila oštarija Teta Roža ka se i danaska tako zove, ma onda me još ni interesirala. Malo daje, prama Vežice je bila kuglana koj je na facade z velemi slovi bilo napisano SD Vulkan. Na igralište od Orijenta prikaževali su se crtani filmi ča je mane, ki san do 1965. živel na Pehine, bil veli doživljaj. Čini mi se da san do tada videl leh par filmi va kinu Sloga va Zamete.
                 No da ne natežen, zajubil san se va Krimeju i ta jubav dura i dandanaska.
                 Kašneje, kad smo se doselili na Vežicu, sa moja jubav prama Krimeje se prelela na Orijent. Saka utakmica je bila moja. A kako nećeš zavolet tim va ken igraju Rajla, Veljo, Njoko, Brna... a trener je Đalma? Brzo san se i ja zapisal va pijonire ke je vodil Tomislav Paravić. Ma se je to kratko duralo aš mi je škola bila zapolne, kot i treningi. Ja san zibral školu a ki zna kakova me je karijera čekala.
                 Ča bi još bilo interesantno za napisat od Krimeji? Morda od oneh odzračniki z pomoću keh se ventilira tunel od železnice spod Trsata a ke mnogi zovu dimnjaki aš ne znaju zač rabe. Ili pak nekad na dugo poznatu oštariju Pariz po koj je i taj del Sušaka dobil ime. Moji roditeli su 1948. va njoj imeli pirni obed - njoki z gulašen.
                 Današnji MO Krimeja počne na juge prateć štreku pa od dna Kumičićeve meja gre na sever do Pariza pa više-manje prateć ulicu Krimeju zahaja malo više Tete Rože na Kumičićevu pa gre zdolu prama štreke z ku se spaja pul železničke stanice Sušak - Pećine.
                 Ja pak doživljavan Kumičićevu ulicu kot Krimeju i se ono levo i desno od nje na dalečine od recimo 100 metri plus Orijentovo igralište.
                 Interesantno bi ovdeka bilo napisat kako je Krimeja dobila ime. Našal san dva izvora ki to objašnjevaju. Prvi je va knjige Terra Incognita od Brankota Fučića a drugi je na internetske stranice Grada Reke.
                 Fučić piše da je ime nastalo kad je neki Adam Ricotti delal kuću (izgleda na meste kuće kade je do pred malo delala Galvanizacija) na današnjoj Krimeje. To da je bilo baš va vreme kad je bil veli rat zmed Rusije i Turske, važan i za naš kraj. Dural je 1853. - 1856. a peštali su se za, i danaska aktualan, poluotok Krim. Zato su ga povjesničari i nazvali Krimski rat. Vele borbe da su bile za Sevastopolj ki se je predal Turkon i saveznikon na 8 setenbra 1855. I va slavu tega ta Adam da je storil miću kulu a na njoj da je dal storit od kamika grb na kemu je napisano CRIMEA 1855., kako Talijani reku za Krim. Kako Austrijanci nisu bili aktivni va ten rate, z drugemi besedami rečeno, moglo bi se reć da je Adam feštal pobedu Turki nad Rusi.
                 Druga pak teorija govori da su se mnogi naši pomorci zabogatili na račun tega rata pak da su storili kuće na ten području ko da se, kako je Fučić napisal, zvalo Zagorje makar ja to ime va to vreme ne nahajan leh Za gore ko je na terene kega danaska poznamo kot Plumbum. Se va semu, tu kuću su judi počeli zvat Krimeja a i se okolo nje je vaje postalo Krimeja.
                 A teorija ka govori o veloj izgradnje kuć po Krimeje od soldi keh su pomorci zaslužili z trgovanjen poznatemu pod imenon Nekemu rat - nekemu brat ne drži baš jako vodu aš na karte iz 1861. ni videt teh kuć.
                 No, sadahna se moremo pitat ča je daje bilo z ten Riccottijen, z tu kuću a i z ten kamikon.
                 Adam Ricotti da je bil oženjen za Catterinu i imeli su hotel Re d'Ungheria. On da je umrl 1871. a Catterina je1874. kupila teren na Dolcu v Reke, zajno pul štreke i leto dan kako je počel poć vlak prama Karlovce. Tuka je storila kazalište Teatro Ricotti ko se je potla preuredilo a i ime promenilo va Teatro Fenice pa van je sadahna ćaro kako je velo ime za rečku kulturu ta Catterina bila. Umrla je 1894. leta.
                 Me par da je Ricottijevu kuću kupil bogati Sušačan Ivan Godina aš se ta kuća i danaska zove Kuća Godina. Ivan je bil otac puno poznatejega Daneta Godine, poznatega antifašista i nogometaša Orijenta ki je poginul 1944. Po njemu je ime dobila jedna ulica na Krimeje.
                  A ča je z kamikon? Kamik z grbon CRIMEA 1855. je dugo bil na kuće Godina a 1974. je storen spomen park va kantune zmed ulicami Krimeja i Kumičićevu va ke je ta kamik z grbon premešćen. I lepo ga je videt, samo se mora dobro oko imet aš je siv kot i zid na kega su ga zalepili.

[milić]

...
                                 

[milić]

Zač Drenova ni Drenjula

Drenova je del Reki va ken biva više ot 7.600 stanovniki, najveći je po kvadrature - 702 hektar a na drenovsken terene je i najvišji vrh va Grade Reke aš je Pleš na Lubanju visok drito metar manje ot 500 metri. Zarad tega "visokega položaja" Drenova je poznata po svojmi bunkeri ke su storili Talijani kako biju mogli branit Reku, za pravo reć Fijume. Najpoznateji su na Katarine s kemi su partizani imeli sakrabojskega dela kad su Reku napadali.
Nekadanja Drenova, ka je bila pravo selo aš su judi obdelevali zemju i redili blago, je bila sastavna od mićeh selac kot ča su Kablari, Podbreg, Klanjci, Brdina... ken bi se lahko moglo reć zač se tako zoveju. Ta nekadanja imena su se uspela očuvat aš se tako zoveju današnje drenovske ulice. A ime same Drenove, koj domaći judi reku Drenovo a moji Studenjci Drinovo, je prišlo od dreva drena kega da je nekada tuda bilo koš i još. Na drenu, nekako po lete, zrasu drenjule za ke govore da su jako zdrave pak se mislin da su jih nekadanji Drenovčani više jili morda biju bili još živi. Ma, me par da njin je više vredelo drevo leh drenjule aš se mesto zove Drenova a ne Drenjula.
Koliko pametin, prvi put san bil na Drenove na početke prvega razreda srednje školi na nekakovemu izletu. Znan i da smo se na balu igrali i da se je jedan iz grupe jako napil pa smo ga komać do domi dovukli.
Onputa, va drugen razrede smo bili na strejane aš je bilo obavezno pucat z puške kot del predmeta ki se zval Predvojnička obuka al tako nekako. Pucali smo z pravemi metki pa nas je zato drug K. bil upozoril na velu opasnost ka nan preti ako se ne bimo držali njegoveh uput, ke nan je valda pol leta tumačil. I se je dobro šlo na ten gađanju dok P-u ni zatajila puška. On se je stal, a trebal je leh zdignut ruku da drug K. pride do njega, obrnul pušku prama drugu K. i zazijal:
- Druže, ova puška neće da opali! - a se povlačeć okidač.
Još ni ni druže uspel zreć a drug K. se kot mačak hitil va stran i zazijal:
- Spusti pušku!
Joj da ste to videli! Čovek od oko pedeset let je skočil kot otročić. Nan je se to bilo jako smešno ma drugu K. siguro ni.
Ča se strejane tiče da napišen još i ovo. Nekako na početke sedandeseteh san pročital va Noven liste da se tamo strejalo i va  judi. Va strejačken vode ki i ki bi dobil pravi metak a drugi falsi tako da se ni znalo ki je ubil čoveka ki je bil osujen na smrt strejanjem. Magari, oni ki se razumeju va puški, govore da se i te kako oseti kad shiti pravi a kad falsi metak.
Kašneje smo još dohajali igrat nogomet na neko divo igralište a potla bimo šli na večeru va popularni As. Jedanput smo jili samo frigani kompirići i ulike ma smo zato fanj popili.
Va 3. maju smanu su delali neki Drenovčani. Najveć su mi va pameti ostali A. ka nan je bila sekretarica i njej šogor Ž. ki je bil glavni poslovođa. Bil je i E. ki je, kako to lepo reć?, malo teže  razumel pak je za butan peć govoril buta peć a za oštariju Pul Bačurke va Marčejah Pul Pečurke. So troje su već pokojni, Boh jih pomiluj.
Z tega vremena pametin i jako rabjenu smešicu ku mi je baš A. rekla kad san je pital kade biva:
- Ja bivan pol ure na dReku.
Se va semu, slabo san zahajal na Drenovu aš mi ni bilo naredno. Pa ni danaska ne gren jako leh kad ki ot poznateh umre pa ga gren sprogodit. Ma i to na retko aš moji pokojni su najveć va Klane i Svetemu Mateju zakopani.
Da nisan par puti bil obać bunkeri i drugo po Drenove z mojemi iz Udruge 051 ne znan ča bin znal ot Drenove. Ovako san ipak neč navadil.
Povedala mi je pokojna mat da je za vreme Drugega rata z svoju nonu hojevala Studene na mašu va drenovsku crekav sv. Jurja. Zač nisu šle va Klanu al Sveti Matej - ne bin znal. Ta crekav je storena trejseteh zato aš je, potla Prvega rata, Drenova podejena na Gornju i Dolnju med Jugoslaviju i Taliju a crekav, grobje i škola su ostali na Dolnjoj Drenove. Zarad tega su morali na Gornjoj Drenove storit i grobje ko je otprto 1940.
Kad san spomenul grobje, Drenova da ima pet grobji. Najstareje, za kega se i ne zna ako je uopće bilo, da  je bilo va Paterskemu kade su patri - fratri imeli svojo imanje, a na njemu grobje va ken su zakapali svoje pokojne. Drugo grobje je ono bivšo, prekopano, ko je bilo kade je danaska knjižnica. Treto drenovsko grobje, kega zovu Staro grobje, ko se i danaska koristi, storeno i blagoslovjeno je1903. a četrto je grobje na Gornjoj Drenove (Orešje) ko san već spomenul i isto se još koristi a najzadnjo je 1988. storeno za celu Reku velo, Centralno gradsko groblje.
Danaska je Drenova moderno naselje ko ima mnoge sadržaje ki rabe modernemu čoveku. Magari su novi Drenovčani prišli ot sakuda, lepo se vidi da imaju dobar odnos prama starine. Da nebi niš drugo leh ča su očuvali stara imena selac a h temu su otprli i Zavičajni muzej va nekadanjoj talijanskoj kasarne ot financi.

[Rijeka]

Odličan si Miliću, kot i vavik   

[elvis]

- Ja bivan pol ure na dReku.

Je li ovo namjerno ili greška? "na dR" 

BTW što se tiče drenjul ... pred koju godinu su "popisali" i zapisali GPS koordinate svih stabla drenjule ke su našli na Drenove.

[milić]

- Ja bivan pol ure na dReku.

Je li ovo namjerno ili greška? "na dR" 

BTW što se tiče drenjul ... pred koju godinu su "popisali" i zapisali GPS koordinate svih stabla drenjule ke su našli na Drenove.

Nije greška već sloboda pisanja. 

Valjda si čuo za uzrečicu Pol ure nad Reku? E pa kad određene glasove spojiš dođeš do Pol ure na dreku.

[elvis]

 

[milić]

Ma daj elvis... Nemoij mi reć da nisi čul za tu uzrečicu!?

[milić]

Zač Pehlin ni Pehin

      Pehlin je službeno ime za današnji rečki Mjesni odbor. Ma tako ni bilo odvavek. Zmišjan se da je tabela na ke je z velemi slovi pisalo Rijeka bila postavna na Granice, preko cesti kade je nekad bila talijanska kasarna ot financi.
      Malo ki Pehinar svojo mesto zove Pehlin leh Pehin, a stari su ga zvali       Pehjin al Pehljin. Ivo Jardas va svoje knjige o Kastavščine piše da je "dobil ime po štrpedeh ale pahljićeh ki su onuda rasli."
      Šjor Jardas je još onputa videl da je to više grad leh selo i da judi i po nedeje, namesto da gredu na mašu oni raje igraju na boće al harte.
      Spamećujen se da su šezdeseteh let još pasle kozice po Seline a i Savranov Berto je držal kravi aš nan je prnašal mleko va Palac, kade smo bivali do 1965.
      Po čen ja pametin Pehin osim po drageh judi kot ča su bile susede Pavica, Fana, Lorica i Mimica?
      Ovako, na brzinu pomislel san na pet kuć ke su bile važne va mojmu detinjstve. Palac je, kot ča mu i ime govori, vela kuća koj ja ni dandanaska ne znan kad je storen. Znan, aš su tako govorili stareji, da su za vreme Drugega rata va njoj bivali Njemci a do tad ne znan niš. Pol kući je bilo ot tete Pavice Matetić a pol Pavinčićevo. Mi smo bili podstanari pul tete Pavice a zgora nas su, isto kot podstanari, bivali familije Frank i Srdoč. Pul kući je bila jena vela šterna va koj su plavale nekakove miće ribice i va ke smo po lete hladili lubenice. Jedanput, kad san bil jako mići, da san skoro i pal va nju.
      Dom va ken je bil dečji vrtić je druga kuća ka mi je ostala duboko va pamete. Magari je mat bila doma, tamo san saki dan šal po ceste ka još ni bila asvaltirana. Mat me je dopratla do Ulijanićeveh a daje bin ja pomalo kračal nazdolu do vrtića. Jedanput da je za manu šla nečigova mačkica pa da san joj, kako mi je mat povedala, rekal:
      - Lahko tebe mačkice kad ne moraš poć va školu!
      Pul Doma je bilo velo, baren mi je onda tako zgledalo, betonirano igralište na ken su se dečki, stareji desetak let od mane, igrali na balu, ča bi se reklo - nogomet. Med njimi su mi najinteresantneji bili moj brat Branko i Vice Gujić (Vinko Srok) ki je kašneje igral za Reku.
      Škola je bila do četrtega razreda kega san ja finil 1965. leta a školani su va peti razred šli na Turnić al Viškovo. Učitelica va prven i drugen razrede nan je bila Branka Janković a va trećen razrede nas je prezel učitel Ivan Valenčić Nino. Još su bila i učitelice Milica Štefan i Cila Valenčić ma mojoj generacije nisu predavale. Z velu jubavju se zmišjan te školi va ke je i moja mat delala kot domaćica - čistila je i delila marende.
      Butega pul Bačurkineh i va njoj butigerica Dragica pul ke su Pehinarke kupjevale ne samo kruh. Kad bi otac dobil plaću mat bi oprtila pletenu košaru, ćapala me za ruku pa bimo veselo šli po špežu. Kupila bi paštu, cukar, kafe, cvet, ulje... se ono ča najveć rabi. Tega se vavek spametin kad ja danaska priden z špežu. Tu je sega a najmanje onega ča je moja mat kupjevala. Najveć monad kot cikuladice, baškotići, sladoledići... To moja mat ni kupjevala, retki petki su bili kad san dobil cikuladu. Valda zato se i dogodilo ovo ča ću napisat.
      Plovan svetomatejski je ta dan blagoslivjal kuće a mat je lepo se osnažila, na stol klala beli stolnjak i rožice a nasred stola, pod važ va ken su bile rožice, 100 , oneh črjeneh, dinari. Siguro je morala nekamo naglo poć aš me jepušćala da sam čekan popa aš otac je delal a brat je bil va škole. I se gledan va ti soldi i mislin kuliko ono košta ona vela cikulada? 95 dinari! Taman će bit! I pride plovan, blagoslovi kuću va ke nijenega ni osim mićega lopovića i gre ća. A ja hop! va butegu po cikuladu.
      Drugi dan je teta Dragica matere povedala da san kupil velu cikuladu tako da je vela šiba rabila. Brrr još me rit zaboli kad se tega spametin.
      Oštarija pul Biškupoveh je bila glavno okupjalište muškeh Pehinari a i drugeh aš je va njoj bilo vavek dobrega vina i pršuta. Na početke šezdeseteh na Pehine je bilo peradarstvo va ken su se gojili pilići - brojleri. Oštar Želimir Biškupov je tu kupjeval te piliće pa su jih po nedeje pohali. Brzo se je to pročulo aš je to bila novitada pa su na tu manjadu prihajali i gosti z Reki. Se više gosti je prihajalo pa je rabilo i pomoć va kuhinje aš teta Marija i Vitorija Biškupove nisu mogle to same odbavit. Ruku jin je užala dat i moja mat a i druge Pehinarke. A ja bin vavek šal z mamu, vrtel se onuda aš su Biškupovi bili bogati pa je bilo i cikuladice. Jedanput mi je teta Marija mahnula z cikuladicu Životinjsko carstvo pred noson, a se gledajuć va moju mamu. Pa me pita:
      - Mikić, kega više voliš - mane al mamu?
      A mane rit laje na cikuladu, a opet nebin otel mamu povredit pa joj brzo odgovorin:
      - I Vas i nas!
      One dve, Boh jih pomiluj, su se nasmele a ja san se osladil z cikuladicun.
      Mane su zavavek ostali va pamete i neka imena deli (ča bi se reklo toponimija) Pehina kot Habenac ki je malo zgora Palaca pa Škrobotovac pul puta prama Zamete, Turkovo aš je tamo bival neki Turak, Androv Breg po Andretu Rubeše, Selina va ke san se kot otročić zgubil, Poklon zgora Škurinj aš se od tamo lepo videla crekav sv. Ivana a tuka blizu je i lokva Mistraž kade smo mi dečina lovili punoglavci.
      Od Granice prama Hoston je Blažićevo ko je ime dobilo po prezimene a tu je i Minakovo ko je pak ime dobilo po poznatemu brodovlasnike z Voloskega. Hosti su nekad bili glavno selo aš se i županija po njimi zvala. Mihovilići su danaska pehinarska ulica. Rujevica, poznata zarad novega igrališta, da je ime dobila po biljke ruj ka da ima lepa, črjena pera z kemi se je nekad strojilo  robu.
      Na Pehine su nekad bile tri crekvice (kapele). Na Granice je bila posvećena svetemu Ivanu Krstitelju, pul Doma svetoj Jelene a na Turkoven, pul Štefani svetemu Antonu ka je jedina još ostala. Sedandeseteh let 20. stoleća franjevci su kupili kuću od tete Pauline va koj je od 1993. župa sv. Franjota Asiškega.
      Još je teh imen, ma ki će se sega domislet. Na, sadahna mi na pamet padaju Plasi, Raštel, još i Pletenci va keh je prezime Mulac o čemu piše šjor Jardas pa Čubetići, Požarišće...
      Lepi moj Pehin, vavek te va srce svojen nosin!

[milić]

...
                                   

[Daluka]

Zač Pehlin ni

[milić]

Odlična karta! Doduše može biti i zbunjujuća jer ipak tu (danas) nisu Rubeši...
Ovo Scrobogna su današnje Škurinje.
Iz koje godine je plan?