Autor Tema: Povijesne priče i dogodovštine (Posjeta: 135632 vremena)

zokxy · « **Odgovori #315 u:** 18.05.2017., 10:44:21 »

Pučki prijatelj, 28. ožujka 1928.

FRANINA: Hvala Bogu, Jure, da te već jedanput vidin. Kade si bil ovo cielo pusno vrieme?
JURINA: Bil sen vidit Vranjsko jezero, a pusta san stiral u Martinšćice.
FR.: A kako je tamo?
JUR.: Tako tako. Jenu novituad velu, ku ti iman povit, sen vidil na ove moje oći.
FR.: Će bit interesuantno…
JUR.: Grien u Martinšćicu na pusnu nedelju. To ti spried criekvi od muostira (nanastira, samostana Op. ur.) tancaju kako suludni na «račića». A da ti je bilo vit barba Duma, kapa de balo, kako je kantal «Puste moj… »
FR.: Ma će ih ni struah Boga tancat spried criekvi?
JUR.: Vero ne, alč takova je užuanca od vavek. Nego kada je bilo na najlipčen, svin je preselo, a najviše Jivu z Garmovoga, ki je zvonil z mišćićen. Siromah se je nadimual, puhal u kanelicu, prebiral s parsti po šurljici i s nogami batil po daski. Ma najedanput, kada se ni ni nuadijal, u usti mu je ostala sama kanelica, alč je prišal gosp. brigadir i potegnul mu je mišćić, koga je šakveštrual.
FR.: Donke njim je presela pusna nedelja.
JUR.: Ma da. alč oni su sli tancat prez činit kuonti z oštuaron. Prija tuanca su ti imile bit neke rečiti na skuli i kako je šla mladost tancat, niki ne bi bil prišal na skulu gledat rečiti.
FR.: A razumin, onako ne biju bili niš dobili.
JUR.: Oni mladići vit onako nenadano razbijen tanac, počeli su neč žuborit, ma su prišli jedan za drugin u paržun. Brižan Slavko uprav je prišal na konjedo i moral je puoć vaf konobu, kade su popu stala darva. alč unde je sada paržun provizuorij…
FR.: A drugih, koliko je bilo zaprtih…?
JUR.: Još niki Mikulić z Miholašćice, ma pak je svih barzo pustil i posli je bilo sve veselo, alč Alviš je nagovoril mladići da neka gredu na rečitu a posli da ćeju dopustit tancat I tako je nastal mir.
FR.: Donke je bilo veselo?
JUR.: A i niki Mikula Pinčić zis Ćunskoga da je bil na perikulu za poć u hlad, alč da je štroligivual niki ženini. Jenuoj da je rekal, da ima 5 dice i muža u Merikah. A ona je jena stara divojčina i pak za ga prevarit, da je oženjena, je klala prsten. Ona mu je odgovorila: «Roge sen ti oženjena, kada još nisen mladoga imela».
FR.: Hahaha!… Pravo mu!…. A kako je s fralri tamo?
JUR.: A če ćeš, brižni još samo dva su: padre Luiji i padre Antuon. Padre Antuon je ovi dni pal i zlamal ruku, pak još ne more mašit, a padre Luiji ima reumu u nogah.
FR.: Su ti ča dali?
JUR.: A su pit i jest. Rekli su, da ćemo se kasno vit, ako ne pridemo barzo, alč da su već stuari.
FR.: Benj, ih je potreba barzo puoć vit. Bog, kume!
JUR.: Bog, Bog! Do vidjenja!

zokxy · « **Odgovori #316 u:** 18.05.2017., 10:49:51 »

Pučki prijatelj, 14. travnja 1921.

Jur.: Zdravo, kumpare Frane, dobar dan! Kede si bil toliko vremena, da se nismo videli?
Fr.: Boh ti dal zdravje, kumpare Jure. Ah da znaš kuda sen bil ove osan dan, ke se nismo videli. Ali pus me malo na miru, da malo počinem, jer sen ti vero truden.
Jur.: Posedimo se malo ovde pod hlat pak mi povej malo, kuda si bil i če si doživel.
Fr.: Imej malo pacijenci. Boh te videl, ter znaš, da ti vavek sve poven, kuda gren, če doživin i če vidin, i ti mene. Ali znaš, da mene ni dosti hlat, nego bi trebalo se malo i napit jer sen žajen, a znaš, da kada se šlovek malo napije, mu gre boje beseda.
Jur.: Ma če me toliko činiš penat; ja imam ovde jenu tikvu vina, pak se napij.
Fr.: Živio, na zdravje!
Jur.: Boh ti dal zdravje kunpare Frane, i sto let živet, napij se i počni već jedanput s tvoju prediku.
Fr.: Donke ću; ti ćeš se vero začudit i nasmet, kada ti budem povedal, kede sen bil, če sen doživel i videl.
Jur.: Ala šu, pošni već jeden put.
Fr.: Ja sen ti bil va Cres, da ću ja tan kupit malo ula, i sen doznal, da oni od komuna nisu još javili po seleh, da su izložene lišti od votacijoni, samo neka škadi vreme, da ne budu naši već mogli reklamat. A kako znaš dobro, ja ne znan ni štat ni pisat, sen ti zel jenoga moga prijatela, ki zna dobro štat i pisat, i smo ti šli na komun i prepisali smo listi od svih sel, i onda sen ti šel z vaporon va Martinšćicu, i dal sen tu listu našin juden, ki se dobro u te stvari razumeju, aš popa Don Karla Hlača ni već va Martinšćice.
Jur.: Ma če to govoriš, da već ni pop Karlo Hlača va Martinšćice, ki već je 17 let onde, i od svih ljubljen i čašćen. Če se je zahvalil na službe?
Fr.: Če ne znaš niš? Kada je puknul glas, da smo pod Italiju, još na 14 novembra pasanoga leta, za voju onoga maloga, su ga karabinjeri spravili va Jugoslaviju; ali kako sem malo čul va Cresu, će prit berzo nazada i preko njegove voji.
Jur.: Donke fini. mi poveć od ote listi od votacijoni, kako je to bilo?
Fr.: Da znaš ka komedija! Od 130 glasi, ke su bile va liste, ih je 70 fajenih bilo; nekomu dan, kada je rojen i godišće, a nekomu i ime, samo da ne budu mogli votat, a preko 20, ki nisu nanke bili va lište, učinili su ti reklamacijoni i poslali subito šloveka va Lošinj na komesarijat, zač je
bil zadnji dan.
Jur.: Sreća da si se ti trefil kunpare. A če govore Martinšćani? Čeju poć votat?
Fr.:. Svi do jenoga iz Martinšćice. Če ne znaš, da Martišnjani su na glasu Hrvati! I Jeden stari od 90 let je bil. već, ako je na liste, da će i on poč votat, i znas 4 uri moraju hodit do birališta u Belej.
Jur.: Bravo, to mi je drago čut. Da bi tako učinili svi naši po Istre! Neka zna svet, da smo živi i da se ne ćemo pustit pejat za nos. Mi smo Jugosloveni bili i ustat ćemo. Krv ni voda! — A če mi još poveš?
Fr.: Imel bim ti više toga za poveć, ali ću pustit za drugi put; ću ti poveć, kako sen pasal na Štivanu i Beleju.
Jur.: Dunke Boh kumpare, do vijenja!
Fr.: Boh s tobu, dokle se vidimo!

zokxy · « **Odgovori #317 u:** 18.05.2017., 10:54:06 »

ANDRIJA LINARDIĆ
Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, Knj.23 (1918), str. 269-276

Kad mladić doraste do ženidbe, tad se ńegovi roditeļi ogledaju za djevojkom, koja se ńima sviđa, a osobito paze, da bude što imućnija, poštena, stedišna i radišna. Stoga se popitkuju kod seļana i susjeda, kakova je ova ili ona; zato i stariji ļudi kadšto polaze na ples pa onako kao nehotice opipavaju djevojci ruke, da vide, ima li žuļave ruke, a po tom sude, da li je radišna ili nije.

Kad tako odaberu djevojku, onda dolazi prošńa. Najprije pođe, ako je živa, majka mladićeva sama u kuću djevojke nastojeći, da je nitko ne opazi, te roditeļima djevojke, a i samoj djevojci saopći stvar. No tada ne dobije nikakva odgovora, već joj samo kažu: vidjet ćemo. Zato uzmu obično rok od 8 ili 10 dana, pa u jednu subotu kasno uvečer, tajno, da nitko ne zna, upute se prosci ka kući djevojke, t.j. mladožeńa s ocem ili majkom i još jedan član od kuće. (A bilo je slučajeva, gdje su roditeļi isprosili djevojku i bez mladožeńe, a on bi je upoznao tek onda, kad bi pošao da se s ńome vjenča.) Tu sad svečano zapitaju djevojku pred ńezinim roditeļima, da li je voļna poći za ńihova mladića. Međutim se i ona raspitala za mladića, pošto joj je bila stvar priopćena, pa sada mora odgovoriti da ili ne. Ako im povoļno odgovori, tad se među roditeļima sklopi usmeni ugovor kao zaruke, te se položi na stol pred djevojku „kapara”, obično vjenčani prsten, par rubaca svilenih ili od fine vunice i po 2—3 m svilene vrpce (prhala), pa još koja malenkost. Djevojka to pregleda, spremi i brižno čuva; ako bi se kasnije bud s kojega uzroka mladožeńe zavadili i rastavili, te bi djevojka otkazala mladiću, dužna mu je povratiti kaparu; ako bi mladić ostavio djevojku, tada bi kod ńe ostala kapara. Vjerenici se odsada češće sastaju, no roditeļi pomno paze, da ih ne bi ostavili na samu, da se ne bi, očuvaj Bože! sramota dogodila. Tako dođe i vrijeme za ženidbu.

Kad se prvi put oglase u crkvi, tad je prva briga, da nađu kumove, pa zatim da jave rodbini, nek se spreme na pir. Rodbina se ne poziva na pir kakogod, već mladić i djevojka moraju poći svaki k svojoj rodbini od kuće do kuće, da ih pozovu na pir. Pošto se tri puta u tri zasebne nedjeļe u crkvi oglase („napovedaju”), moraju mladožeńe jednoga lijepog dana u grad (u Cres), da kupe svadbeno ruho i zlatno prsteńe, a s ńima polaze i roditeļi, t.j. s djevojkom majka, da bira, što se mora kupiti, a s mladićem otac, da troši i plaća, što mlada izabere. Tu se najprije kod zlatara kupi 7—8 prstena različnog oblika, par zlatnih ili pozlaćenih križića, 2—3 srebrne pozlaćene kolajne (medaļe), 1 ili 2 pozlaćena srca, oveći srebrni „relikvijal” (moćnik), zatim cijelo ruho, što će ga nevjestica na dan svadbe obući, mnogo svakakvih rubaca platnenih i svilenih i osobito mnogo svakovrsnih svilenih vrpca (prhala) pa umjetnih cvjetića, što će ih na dan svadbe darovati rodbini (no ove mora djevojka sama platiti). Sve se to kupi prema mogućnosti, no mnogo puta i nad imovinsku snagu, samo da se mlada onaj dan pokaže što ļepša, ako je i siromašna.

Sada treba kod kuće robu sašiti i spremiti u redu. a vaļa odrediti i dan vjenčańa. Stoga pođu otac ili majka mladožeńe u kuću djevojke, da se s ńezinim roditeļima o svemu dogovore. Najprije koliko će koji imati svatova, jer od nevjestice može ih biti dvostruko, koliko od mladožeńe; zatim hoće li pirovati jedan ili dva dana, jer ako će pirovati jedan dan, tada ujutro ručak daje svatko svojim svatovima; kod nevjestice bude objed, a kod mladožeńe večera, pa svršeno; ako dva dana, onda je kod nevjestice ujutro ručak za sve i objed, kod mladožeńe večera i drugo jutro ručak, a potom još koji napitak, te se poslije podne svatovi raziđu. Napokon se dogovore, koliko i kakva će jela pripravļati, da ne bude sramotniji jedan od drugoga, da li će mladožeńa dati škopca „za užancu” (o tom će biti govor malo niže). Kad se to sve sporazumno odredilo, onda se opet obavijesti rodbina: taj i taj dan će biti pir, što obično bude u ponedjeļak ili u srijedu (sačuvaj Bože utorak ili petak, ti dani su nesretni). Žene se obično o mesopustu ili pred Božić o Katarińine (mali post).

U predvečerje pira, t.j. u nedjeļu večer pozvani svatovi spremaju se na pir, svatko ide svojem rođaku; tu sve vrvi, svatko nešto radi: djevojke pomažu nevjestici spremati, ako još što nedostaje, odjeću za sutra, muškarci deru ovce i škopce, a stare bake mijese tijesto i frcaju makarune. Kad se sve uredilo, mlađarija se uhvati u ples.
Ponedjeļak ujutro na svadbeni dan svi ustaju u ranu zoru; oni kod nevjestice, da dočekaju drugu „svatju”, a oni kod mladožeńe ili „nevešćaka”, da s nevešćakom i ńegovim kumom pođu kući nevjestice, sve tiho i bez ikakve buke. Vise puta imaju i po više sati putovati u drugo ili treće selo. Došavši tamo nađu kućna vrata zatvorena, te ih ne puštaju unutra. Sad kum stupi naprijed te pokuca na vrata; iznutra odgovaraju i pitaju, koji su to ļudi i što tu traže. Oni izvana odgovaraju, da su putnici umorni te prose, da ih puste u kuću, da se malo odmore. Ukućani ih preziru kao kakve uhode, no oni kažu, da imadu pravo doći u kuću, jer su već tu bili i u toj kući imadu svoj zalog (peh) te su došli po ńega. Tako taj razgovor i šaļiva prepirka traju više puta do preko po sata. Napokon mora mladožeńa obećati otkupninu za svoj zalog, škopca, kojega će dovesti za osminu pira u kuću svojega tasta. Taj se škopac zakoļe i pripravi t.z. užanca, t.j. objed za mladožeńe, kumove i po kojeg odličnijeg gosta.

Kad je mladožeńa obećao tu otkupninu, onda mora da po jednom prstu ruke prepozna svoju zaručnicu: Vrata se samo malo otvore i uz vrata pokazuju prste jedna po jedna i stare bake i mlade djevojke, samo da dovedu u nepriliku zaručnika, dok napokon pokaže svoj prst i zaručnica; kad se zaručniku čini, da to može biti, uhvati prst i kaže: ovo je; no ako bi po nesreći pogriješio te uhvatio drugu, eto onda šale i lakrdije. Sada se vrata širom otvore, vani se ispali jedan ili dva hica (svaki muškarac mora imati pištoļu ili malu pušku); svatovi svi ulaze u kuću, rukuju se i pozdravļaju. Zaručnik daje svojoj zaručnici kao posledńi dar nove cipele i čarape (postole i kalcete), koje ona treba da sada obuje, a ona hemu odvraća za uzdarje svilene podveze ili, ako je pušilac, svilom vezenu kesu za duhan, koju je svojom rukom izradila.

Na nevjestici je sve novo ruho: modri, svilom žutom, zelenom i crvenom izvezeni kamižot; ili ako je zimi, crna isto svilom izvezena sukna, fino crveno šarena pregača, kao krv crveni pas, bijela kao mlijeko košuļa, modri ili crni prsluk po rubu svilom izvezen, crna i kratka dolama; prsluk i dolama ozgora šarenom svilenom vrpcom obrubļeni. Na glavi svileni crveni rubac, vlasi ispletene s tri široke svilene vrpce u tri boje (zvane cindalini): modro, žuto i zeleno, o vratu 5—6 nizova crvenog koraļa, sve jedan veći od drugoga, uz koraļe svilena vrpca, a na ńoj gore pomenuti srebrni relikvijal, koji seže gotovo do pojasa; na istoj vrpci obješena leže na prsima 2—3 zlatna ili pozlaćena križa, 2-3 srebrno pozlaćene kolajne i 2 srca, svako sa svoje strane. Na ušima velike zlatne naušnice, koje sežu gotovo do ramena., a u ńima po dvoje ili troje mańe naušnice; na plećima prišiven za ovratnik visi velik humak, zvan bufet, načińen od samih svilenih raznobojnih šarenih vrpca, koji se svakom kretńom prelijeva amo tamo, a isto takav humak vrpca, samo mnogo mańi, i na sponi prsluka iznad pojasa. Na nogama modre čarape, a na papučama svilene vrpce. Ovako odjevene moraju biti i sve ostale djevojke, koje su na piru, s razlikom samo, da na ńima ne mora biti sve novo, a onaj humak vrpca na plećima mnogo je mańi, da se raspoznaje, koja je nevjestica.
Dok se nevjestica tako potpuno opremila, svatovi posjedaju oko stola i spremi se ručak prosto i bez ikakvih ceremonija. Mladožeńe ne smiju ručati, jer moraju još toga jutra na sv. pričest. Dok traje ručak, nevjestica daruje svatove: svakome muškarcu po jedan umjetni cvjetić, što ga je kupila u dućanu, koji svatko zatakne s lijeve strane za prsluk.

Sada treba ići u crkvu na vjenčańe, kadšto i preko sata daleko, te svatovi počnu pomalo izlaziti iz kuće. Prvi izađe gajdaš (svirač ili kako se ovdje kaže „sopec”) sa svojom glazbom, koja se sastoji od misnice od kozje kože i na ńoj nataknute svirale (šurla). Svi su već svatovi vani i čekaju, no zaručnica još ne izlazi, ona ima još nešto da izvrši. Kad ostanu u kući sami zaručnici, s roditeļima, kleknu oboje pred roditeļe i mole za oproštene, ako su ih možda u čemu uvrijedili; a kad im ovi dragovoļno oproste, ustaju te se upute sa svatovima u crkvu. Uz put svirač mora neprestano svirati, a zaručnicu treba da netko vodi, jer ne bi bilo dobro da sama ide. Zato izaberu malu djevojčicu, koja je zaručnici najbliže u rodu, te ona na crveno šarenom rupcu, koji joj dade zaručnica, vodi mladu do crkve. Došavši u crkvu klekne zaručnica i ostale djevojke odmah kod vrata, dok muškarci poklecaju po klupama. Kad dođe svećenik k oltaru, ustane iz klupe kum zaručnice te ide po zaručnicu; pruži joj ruku, no ona je ne će da prihvati. Tada joj daje koješta drugo: komad papira, stari žepni rubac i kojekakve petļanije, ali ona se ne će da hvata ničega. Kum napokon izvadi iz ģepa fini crveni svileni rubac te joj ga pruži; ovaj ona odmah prihvati za jedan kraj, dok drugi kraj drži kum. Sada ustane, te je kum na svilenom rupcu dovede k oltaru, a za ńom idu u pratńi i sve ostale djevojke, koje su na piru, i tu kleknu pred oltarom. Sada zaručnik daje svećeniku vjenčani prsten, koji svećenik blagoslovi te ga potom daje podvorniku, koji ide kumovima pokazujući im prsten, neka ga otkupe; oni moraju darovati podvornika s nekoliko desetica. Podvornik vrati svećeniku prsten, koji stupi da vjenča zaručnike, te upita mladu: „N., uzimļeš li ovde stojećeg N. za svojeg zakonitog zaručnika?” Ona poslije oduļeg razmišļańa odgovori posve tiho, tako da je jedva svećenik čuti može: „Uzimļem.” Sada van crkve zagruvaju hici iz pistoļa. Potom je misa, za koje zaručnici više puta ustaju i klecaju na pristup oltara, gdje ih svećenik blagosliva, a vani za svakim činom u crkvi slijede hici.

Iza dovršene mise ustaje drugi kum i izvodi iste ceremonije kao i prvi; kad joj napokon pruži ¡svileni rubac, prihvati ga ona za jedan kraj, a za drugi kum te je tako na rupcu odvede iz crkve. Na rupcu treba da je kum vodi cijeli dan kamogod idu. Rupce, što joj kumovi dadu, zatakne jednim krajem za pas, da joj vire uz bokove. Izašavši iz crkve na plokati uhvate se svatovi u ples, a nevjestica pazi na zgodu, da može kuda pobjeći. Kad joj se prilika pruži, ispusti rubac pa bježi koliko je noge nose; a kum mora također trčati za ńom, da je uhvati, jer inače bila bi mu sramota. Nevjestica mora bježati zato, da joj se ne bi reklo, da je u drugom stanu te ne može trčati. Ovakovo bježańe i sakrivańe ponavļa se više puta kroz dan, a svatovi pri tom uživaju smijući se i pļeščući kumu, kad je uhvati. Često se pri toj nezgrapnoj šali dogodi i po koja nezgoda, jer se nevjestica spotakne o kamen te padne i oblati svoje lijepo ruho ili čak i nos razbije. Kad se kod crkve svrši ples, vrati se vesela svaća kući zaručnice uz svirku mišńice, pjevańe i pucańe iz pištoļa.

Došavši kući ide nevjestica najprije da poļubi svoje roditeļe, a zatim redom jednoga po jednog od najstarijeg do najmlađeg sve od svoga roda (dok one od roda zaručnika za sada ne); kojega ne bi pojubiļa, taj bi se smatrao omalovažen i jako uvrijeđen. Za svaki poļubac dobije dar, najmańe krunu i više, prema stanu i dobi onoga, koga poļubi. Svršivši ļubļeńe u kući ide po selu, uvijek praćena od kuma, da pozdravi i poļubi rođake, koji nisu na piru, tetke, stričeve i t.d., te i od ovih dobije dar.
Međutim se u kući spremi objed. Na glavi od stola sjedi svećenik (jer na piru mora biti i svećenik, koji je mladence vjenčao), do ńega mladožeńe svak sa svoje strane, a do ńih kumovi, do kumova rodbina mladožeńe stariji za starijim po redu. Kad su se ovi poredali, do ńih sjednu rodbina nevjestice, a između jednih i drugih na zgodnom se mjestu posadi svirač. Sad se počne donositi jelo na stol: najprije juha, zatim meso, makaruni, pečenka i t.d. Kumovi moraju da nevjesticu poslužuju, nuđaju je raznim jelom i pićem te zbijaju šale, samo da bude vesela. Iza svakoga jela nastaje kratka pauza, a svirač mora da svira i zove drugo jelo (pijatancu); uz to dvoje od svatova, mladić i djevojka, ustaju od stola i plešu, dok druge djevojke i mlade žene pjevaju već obične pirne pjesme. Ostali svatovi razgovaraju se, piju i šale se. Dođe drugo jelo, a kad se ovo potrošilo, opet svirańe, pjevańe i ples. Kod svakoga jela vani pucańe, nek sva okolica zna, da je tu vesela gozba, pir. I tako se nastavļa iza svakoga jela, dok svrši objed, koji traje po,. 2 — 3 sata. Iza dovršena objeda uhvati se u ples staro i mlado; svatko mora da popleše, pa i najstariji djed i baba, a i svećenik, jer je to pošten, bezbrižan ples za veseļe mladima. U jednom kraju plesne sobe stoji kabao pun domaćom rujnom kapļicom, da svatko po miloj voļi kvasi osušeno grlo.

U tako veselom društvu [dođe brzo i noć, a treba otići kući zaručnika, pa ako se ima putovati u drugo selo, treba se žuriti, jer se tamo mora stići prije mraka. Svatovi se dakle spremaju na put, a nevjestica se mora ponovo i posledńi put oprostiti sa svojim roditeļima. Svirač na dvoru svira, da već jednom izvabi iz kuće nevjesticu. djevojke pjevaju iz svega grla oprosnu pjesmu, muškarci pucketaju, no mlade još nema, jer joj majka daje razne upute, kako se ima vladati u novome domu sa svojim mužem, s punicom i svekrom i ostalom obiteļu. Poļubivši se napokon doviknu joj zbogom i sretno, a ona ide plačući praćena dakako od kuma, koji je nastoji osokoliti i razveseliti svojim šalama. Ako je malo oduļe putovańe, posade zaručnicu na mulu, da se ne utrudi, i radi časti; glava mule i uzda mora biti opletena svilenom vrpcom. Tako upute svirajući, pjevajući i pucketajući.

Došavši zaručnikovoj kući, pričekaju ih na vratima roditeļi zaručnika i još po koji stariji rođak. Ne puštaju ih ući u kuću, već ih pitaju, kakvo je to društvo i otkuda dolazi; oni odgovaraju, da dolaze iz duga putovańa te su umorni i žele kod ńih odmoriti se i noćiti, a jer vide, da je to dobra kuća, mole još za jednu ļubav: u ńihovu društvu nalazi se sirota bez oca i majke, neka je uzmu za svoju. Domaći se pričińaju, kao da je to posve nova stvar, pa pitaju, koja je to sirota i od kojeg roda, da li je radišna i štedišna, da li će biti poslušna i vjerna. A kad im sve to obećaju, iznesu pred mladu na tańuru čašu s vinom, a drugu s vodom, nek se napije, jer mora biti žedna od tako duga putovańa. (Ako se maši vina, slab znak; bit će pijanica.) Onda iznesu pred ńu raznih, ženskih alata, kano kolovrat, preslicu, grebene za češkańe vune, srp za žito žeti i koješta drugo, pa je pitaju, da li će ona znati i biti voļna svim tim raditi. Kad mlada stidļivo i bojažļivo dokaže, da zna i da će dragovoļno svim tim oruđem raditi, onda joj ukratko progovore, kako joj je tu sada novi dom, kako ona mora da bude vjerna i poslušna svome mužu i svim ukućanima, krotka i ponizna sa svakim, umiļata sa susjedima i t.d. Ńezin kum preporuči ńima, kako je oni sad uzimaju za svoju rođenu kćerku, jer ona je ostavila svoje roditeļe i pridružila se ńima. moraju i oni s ńom pravedno i umiļato postupati.

Pošto se sve to svrši, otvore se širom vrata, te zaručnica ulazi u kuću, a za ńom svi ostali svatovi. Sad mora da poļubi najprije tasta i svekrvu, braću i sestre zaručnika, ako ih ima, a onda redom počevši od najstarijeg pa do najmlađeg svu rodbinu zaručnika: od svakoga dobije dar, svi se svatovi rukuju sa starcima, raduju im se te navješćuju dobru sreću s nevjestom. Međutim se mladost uhvati u ples, dok se spremi večera.
Za stolom se redaju kao i kod objeda, s razlikom samo, da sada do kumova dolazi rodbina nevjestice za odvratu počasti, koja je učińena kod objeda onim od strane zaručnika. Kod večere se iza svakoga jela svira, pleše i pjeva, kao i kod objeda, a po dovršenoj večeri, koja dugo traje, nastavļa se ples do u kasno doba noći ili čak do ujutro.
Drugoga jutra malo kasnije bude ručak, ali ne već tako sjajno kao prvi dan. Svatovi uz veselo raspoložene pjevaju i šalu zbijaju, a poslije podne razilaze se doma uz razne šale i lakrdije. Kad malo podmaknu, vraćaju se natrag, jer da su pogriješili put te ne znadu kuda; domaćin ih nudi pićem i kaže im pravi put. I tako se šala nastavļa više puta, svaki put dakako pod drugom izlikom, dok se napokon posve ne raziđu i tako se svrši pir.

Prve nedjeļe iza vjenčańa vraća se zaručnica sa svojim mužem k roditelskoj kući, povedavši sa sobom gore pomenutoga škopca, na tako zvanu užancu. I tu bude objed za kumove i ostale pozvanike, dakako bez ikakvih ceremonija; a sada treba da ponese mlađa sa sobom i svoje ruho, što ga je od roditeļa dobila. Svaka naime mlađa djevojka, koja se udaje, dobije od svojih roditeļa veliku rezbarijom ukrašenu škrińu. (Ovakove bi se škrine naručivale samo u Mlecima.) Ova škrińa mora biti puna svakovrsnoga ruba: 7—8 sukana od domaćega sukna, toliko prsluka i dolama, pa zatim ļetnoga odijela, kamižota, pregača, rubenine i t.d. Mlada mora biti oskrbļena svime, jer za godinu dana ne smije kod svojega muža zatražiti niti jednoga konca za svoju odjeću. Tek po dovršenoj godini dana kuća se mora skrbiti za ńu kao za člana obiteļi.

O kakvom mirazu ovdje nema govora, jer po smrti roditeļa ženske dobivaju svoj dio imovine jednako kao i muškarci, ako to roditeļi oporučno drukčije ne odrede, što se dakako često zbiva.
Ovo su običaji, koji su bili pred 40—50 godina natrag i prije, a sad se to tek spomińe; ostala je još samo po koja sjenka od ńih. Piruje se dakako i sada kod svake ženidbe, ali se poprimaju sve više gradski i svjetski običaji.

zokxy · « **Odgovori #318 u:** 01.06.2017., 21:54:21 »

Iz L. Grčić-Simeunović, Suvremena toponimija K. 0. Sušak

Za slavenske jezične periferije kao što je Trsat specifično je čuvanje arhaizama. U
analizi toponima mogu se izdvojiti mlađa i starija zemljopisna imena. Mlađa grupa stvorena je u
skladu s dijalekatskim inventarom ovog lokaliteta, a u starijoj skupini su toponimizirani apelativi
koji su u današnjem leksiku izgubili semantičku vrijednost i sačuvali se kao jezične okamine
onomastičkog fonda. Npr. apelativ vas označavao je 'posjed, imanje', a nestao je nakon što je
'selo' preuzelo njegov semantički sadržaj. Luka je stari apelativ koji je najprije označavao
'livadu i uvalu'. Apelativ kal odnosio se na vodu i kaljužast teren, blato, a peć je nekad
označavao 'hrid, stijenu'. Moguće da je apelativ Sušak koji je nekada označavao 'suho grožđe
od kojeg se peče rakija' bio motiv imenovanja posjeda «Sussach» za kojeg
Rački navodi da je bio zasađen vinovom lozom.

Četvrt : TRSAT (karta), Ojkonim: Trsat (T) ima promjenu u G Trsata, L na Trsatu;
etnici su: Trsaćan, Trsaćanka/Trsašćica; ktetik je: trsatski, -a, -o

TOPONIM PRIRODA REFERENTA/OBJAŠNJENJE

Evanđelje, i: Vanđelje pješački put
Dolac ponikva, nekad igralište
Buč prilaz prema Strmici, nekad hrastova suma
Gradina, i: Kula, i : Kaštel tvrđava
Jog, i: Boćarija boćarski klub Trsat
Varoš stara jezgra
Crkva crkva
Bošket, i: Pod svetim Jurjem dio naselja
Bančići predio s klupicama
Takala strmovit put
Koprivić lokalitet koji je obilovao koprivićem
Poklon lokalitet u blizini crkve Marijina Uznesenja
Cukavina dio pješačkog puta, danas Kurelčeva ulica
Škuja kuća, izgled udubljenja u kamenu
Fratarsko crkveno imanje
Vrlije nekad lokva, ime se proširilo na čitavu ulicu
Francezovo ruševina, vidljivi su ostaci spomen ploče
Dvorana Mladosti, i: Njivina danas sportska dvorana, nekad ravnica i igralište
Selo nekadašnji središnji dio naselja
Dolčić vrtača, nekad lokva, danas obrađeni teren
Miševo selo, i: Šekuljevo stara jezgra Trsata, nekad imanje obitelji Šekulja čiji je član imao nadimak Miš
Hajdukova, i: Hajdukovićevo dio naselja
Rupno zaravan
Deksa dio naselja
Kosovo, i: Kosov klanac dio naselja
Vojak vrh, dio naselja i park
Pariz raskrižje oko ex ugostiteljskog objekta Pariz

Daluka · « **Odgovori #319 u:** 02.06.2017., 09:57:05 »

Citat: zokxy - 01.06.2017., 21:54:21

...
«Sussach» za kojeg
Rački navodi ...