Povijesne priče i dogodovštine

[Rijeka]

Još jedna Iz knjige: "Da se ne pozabi", autora Orfea Tićca  

Sudar parobroda Ika u riječkoj luci

Na ulazu u riječku luku 21.rujna 1897. g. došlo je do pomorske nezgode. Engleski se parobrod Thyria od 1.800 brt, u najmu Ugarsko-hrvatskoga pomorskoga društva u Rijeci sudario s putničkim brodom Ikom od 110 brt istoga vlasnika.
Parobrod Ika sagrađen je 1885.g. u Trstu za riječkog brodara Švrljugu. Plovio je na pruzi Rijeka-Opatija i Rijeka-Krk-Cres.
Tog dana u 18,40 h Thyria, koja je isplovljavala iz luke, sudarila se s nadolazećim brodom Ikom koji je potonuo s dvadeset i šestoro putnika i članova posade. Nakon dugog vođenja istrage, ispitivanja sudionika i suđenja, najprije je zapovjednik Ike kapetan Romano Forenpoher iz Bakra bio proglašen krivim za sudar, a nakon žalbi oslobođen. Na prizivnom je ročištu u Veneciji zapovjednik Thyrije bio proglašen krivim.
Poslije potonuća brod Ika podvodno je dotegljen do riječke luke i kod gata Adamić izvađen iz mora. Nakon popravka prodan je u Grčku i dobio novo ime - Evangelini.

[zokxy]

Od jaganjaca postali lijepi momci - narodna bajkaiz Lokava

[zokxy]

Priča iz mojih Lokava...

Legenda o djevojci Lasti

Legenda kaže da je nekoć živjela siromašna djevojčica Lasta. Ljudi je tako prozvaše jer je uvijek bila radosna, sretna, živahna poput laste. Tako bi lasta svako popodne odlazila na pašnjak kako bi se igrala s djecom. Trčala bi, plela vjenčiće od raznog cvijeća, pjevala pjesmice i uvijek je bila vesela.Nije joj ništa nedostajalo,osim majke koja je s vilama otišla u raj. Svake večeri bi Lasta postavljala ocu razna pitanja o majci na koja joj ni on sam nije mogao odgovoriti.
Majka joj je jako nedostajala, kao i njihove igre, ljubav i vrijeme koju je Lasta provodila s njom. Majka joj je još za života, u znak sjećanja, darovala malu drvenu lastu. Djevojčica ju je uvijek nosila oko vrata. Nije ju skidala s lančića danima, mjesecima, godinama…
Kada Lasta napuni dvadeset godina zaljubi se u grofa. Ubrzo oni se ožene. Lasta ga je jako voljela no on nju ne. Odlazio bi s dvora lažući ženi da odlazi poslovno, no išao bi drugim ženama. Druge djevojke je volio više od vlastite žene. Lasta mu je i dalje vjerna ostala.
Tako ju je grof jednoga dana izbacio iz svoga dvora. Jadna Lasta je shvatila da razum ne poznaje srce i da je ljubav koju je dala nenadoknadiva. Tako je jadnica utjehu pronašla u suzama. Jednog jutra Lasta ode na pašnjak gdje je odrasla. Tamo nigdje nikoga. Nema sreće ni radosti ni na polju ni u Lasti. Na mjestu gdje je plela vjenčiće Lasta iskopa rupu. Kako je blizu bila rijeka Lokvarka rupa se napuni vodom. Lasta plačući skine svoj vjenčani prsten s ruke i stavi ga u jamu gdje prsten potone u vodu. Lasta se tada digne, uzme sa sobom košaru puna jabuka i cvijeća. U suzama je odlazila razočarana od ljubavi i života. Prolazeći pokraj rijeke u očima joj se zamagli od suza. U svoj toj nesreći Lasta padne u rijeku. Nakon
nekog vremena ljudi spaze Lastu u rijeci, no bilo je prekasno, utopila se. Saznavši to njen otac otiđe do rijeke i nađe iskopanu jamu u kojoj je bila voda, a u vodi prsten. Skoro je već otišao no tada mu pod ruku zapne neka čudna stvar. Podigne je iz vode i ugleda malu lastu koju je majka poklonila Lasti. Tako to mjesto dobi ime po maloj jami u kojoj je bila voda.
Nazvali su je Mala Voda. Legenda kaže da je nekoć živjela djevojčica Lasta čiji se plač još i danas može čuti u toj jami u jarku pokraj rijeke Lokvarke.

[zokxy]

Još jedna lokvarska ...

Legenda iz mog kraja

Legenda kaže da u ponoru Pinori, kako je zovu stari Lokvarci, žive vile. Jednom je jedna zgodna mlada djevojka imenom
Marija plakala nad Pinorom zbog nesretne ljubavi.
Vile nikada nisu izlazile van, ali ova djevojka bješe sirotica. Majka je bolovala od teške bolesti, a otac bijaše mrtav. Marija se
zaljubila u šesnog momka Ivana, ali on je već imao djevojku. Vile su joj rekle da će joj pomoći, ali ona mora svakog dana baciti deset ružinih latica u Pinoru i tako sve do Cvjetnice.
Među vilama bješe i jedna zla vila koja je proklela Mariju. Koga god bi Marija poljubila umro bi u strašnim mukama. I tako je Marija bacala latice svakog dana sve do Cvjetnice. Na Cvjetnicu vile bace čari i Ivan se posvađa sa svojom djevojkom. Te iste večeri on naiđe na Mariju nad Pinorom. Pogledavši je u oči odmah se zaljubio. Proveli oni dan, dva, zajedno i odluče se poljubiti. Po prokletstvu zle vile Ivan umre, a Marija se od tuge baci u ponor Pinoru. Njeno je tijelo pronašao jedan pastir kako pluta rijekom Kupom. Pokopao ju je uz korito rijeke.
Ljudi još i danas kažu da se u mirnim noćima čuje jecaj Marije nad Pinorom i kažu da se još i danas mogu vidjeti vile kako izlaze iz Pinore i beru latice ruža, i tako sve do Cvjetnice.
Svake se Cvjetnice drugi par zaljubi.

[zokxy]

I još jedna ...


Legenda o Bijeloj ženi

Nekoć davno, prije mnogo, mnogo godina u Lokvama je živjelo vrlo mnogo ljudi. Unatoč tome, svi su se poznavali, ali najpoznatija od svih bila je Bijela žena. Naravno, to joj je bio samo nadimak, a pravo ime nije nitko znao.
Nazivali su je tako zato što je stalno nosila bijelu odjeću. Bijela žena je bila vrlo usamljena i živjela je na kraju Lokava.
U selu je nitko nije volio i svi su ju mrzili. Vjerovali su da je zla vještica i zbog toga su je prognali iz Lokava. Ali Bijela žena nikada nije bila nalik zloj vještici. Ona je bila vrlo dobra osoba, nikada nije lagala te je svake nedjelje odlazila u crkvu.
No, čini se da sreća baš i nije pratila Bijelu ženu. Nakon što su je prognali iz sela, jadnica nije imala krov nad glavom. Bilo bi lakše da je ljeto, no bila je zima. Ona nije imala nikakve zimske odjeće, već samo tanku haljinu i par cipela. Jadnica je svake noći plakala i molila Boga da joj pomogne u ovom teškom trenutku. No kao da se sve promijenilo preko noći. Žena se probudila i našla u prekrasnoj velikoj vili u velikom gradu Rijeci. Njena cijela soba je bila napravljena od zlata, pa čak i najmanj detaljčić. Kada je ušla u blagavaonicu, dočekalo ju je osoblje i pun stol hrane. Ispričali su joj kako ju je pronašao kralj grada Rijeke, zvan Petar. Bijela žena je uživala u vili i u svemu što ju je okruživalo. Prošlo je i godinu dana otkad su je izbacili iz sela, no ona nikada nije zaboravila Lokvarce koje je voljela više od kojeg bogatastva. Nakon pet mjeseci, Bijela žena napokon upoznaše kralja Petra. Petar joj je pokazao svaki kutak velike Rijeke, osim jednog najmanjeg kutka. Srećom,
Bijela žena je znala za to najmanje mjesto. Ondje je bio veliki ponor po imenu Ponikva. Petar i Bijela žena se zaljubiše te se ožene. Dvije godine su sretno živjeli no Petar je umro u ratu. Žrtvovao se za Rijeku. Bijela žena je sačuvala njegov pepeo te ga je svake noći oplakivala. Bijela žena je čula za mnoge probleme Lokava te im je odlučila pomoći. Svake noći im je ostavljala hrane i par zlatnih novčića ispred vrata. I tako godinama. Lokvarci su postali bogati.U Lokvama se pročula vijest o Bijeloj ženi kako se obogatila i oženila za kralja. Saznali su da im je Bijela žena donosila hranu i zlato zato što ju je slučajno vidjela jedna starica. Zaželjeli su da se vrati jer su vjerovali da im može pomoći. Prošlo je mnogo vremena otkad je Petar umro te je odlučila prosuti njegov pepeo u ponor Ponikvu. Pozdravila se sa svima u Rijeci te otišla. Nitko ju više nije vidio. Legenda kaže da se bacila u ponor Ponikva zbog žalosne ljubavi te da su je Lokvarci prozvali anđelom Lokava.

[zokxy]

MIKULA
Piše: Ivan Spirin

Mikula van je bil čovik za kin su si na sprovodu plakali. Ja san bil jedan od onih, ki vole skrit suze, al ovaj put nisan mogal. Sada nakon tuliko letke su za nami, vavik mi srce zaigra. Spametin se sega onoga ča nan je taj čovik z svoje predobre duše dal i pustil za vavik. Nisu ga baš si voleli, a još manje razumeli, tuliko je tega stalo va njegov mići životić. Oni ki su ga voleli nisu mu niš zamerali, a oni drugi spamete se sam onega ča Mikula ni baš pametno storil. Bilo je tu jednega i drugoga, al pušćajmo sad to.
Neki su ga zvali i Miko Balalajka. Vavik je imel na zidu obešen taj trokutasti instrumentić i povidal kako je do njega došal. U to vrime Bakar je bil pravo trgovačko mesto. Va njen se dalo sega kupit i prodat. Spametin se da je moja pokojna mat hodila kupit robu od ke bi nan neč zašila. Zapravo Bakar je za Primorje tada bil “ponte roso”.
Tako je Mika naletel na čovika ki je za mići soldi prodaval ta instrumentić. Kupil ga je srićan da je imel toliko solad.
Zaljubljen va se na čen se moglo sost, pokažival ga je simi pa mu od tuda nadimak “balalajka”. Mogal je Miko naučit “igrat” saki instrument na oven svitu. Si ki su se neč razumeli va muziku rekli su da je on zapravo virtuoz.
Zaljubil se Miko i va gitaru. Bil je to divan instrument Gibson. On ju je odprve počel duperat ko havajku. Znal ju je na brzinu naštimat tako da bi po sluhu pogodil ton E, a to je ona najtanja žica po koj se onda druge žice štimaju. Ta je divna Havajka kasnije bila Miku “kaval de batalja” ili kako se pul nas reče “konj od megdana”. Dožival je on z njun sega lipoga, al i ne baš lipoga. Kako je bil omiljen med judimi, si su ga tel častit, a kako mu Bog ni dal meru, znal se i napit.
Ovo ča ću van sad povidat malo ki zna. Za stare Jugoslavije je va Martišnjici bila nutar zida od Lazareta, fanj dobra oštarija. Domaći judi su rado dohajali, a najveć po nediljah aš je Miko tamo sopal. Imel je prelipi repertoar, od mužike za tanac do onda popularneh šlageri. Tu nediju su va oštariji neč slavili žandari. Judi su ih se bojali aš su vavik bili nasilni i bezobrazni. Ni bilo veselja ko drugi put. Onda je Miku prišal nekakav žandarmerijski čin i zapovidal nek sope “Bože pravde” to je bilo neč ko Srpska himna. On to morda ni znal, al morda ni ni otel znat. Kad je mahnul va znaku negacije, žandar mu je opalil takovu ćepu da je pal s kantride na koj je sedel i na kolenih ko vavik držal gitaru. Miko je spasil gitaru da ne udre z njun natla. Havajka se sope tako da se z jednim železnin komadićen poteže po žici. To železce ko je onzvan sapunić mu je nekamo pal pa ga je brižan tel dignut, a onda ga je žandar piknul vrit tako da je poletel naprvo. Gitaru ni nikad spustil pa ni taj put. Pobral se ne posramljen leg jadan ko zmaj. Va graju je skril gitaru i vrnul se nazad. Va oštariju je ušal kroz zadnja vrata, prišal do žandarskog stola i hitil gadu grotu va glavinu. Ovi su se prestrašili al ne snašli, pa je Miko dospel pobić va škurinu. Pokle su oni pucali, al na sriću nisu ga videli ni pogodili. Bitno da se lipo i dobro završilo.
Ovo ča ću van sad povidat ni ni tragično ni opasno.
Već smo bili fanj opernatili aš su z nami bile i susedske divojčice. Miko je sedel na privratu na svojen mestu pod poneštrun. Tu mu je bilo nekako najlipše aš nas je sih videl. Ni pustil da mu se naslanjamo na barku ku je delal. Imel je on sto talenti. Ni se učil za kalafata, al su njegove batane bile vredne i lipe. Tako mu je dvorišće bilo pravi škver. Taj dan bil je nekako jako dobre volje. Sigurno je pošpijal va žmujić. Kad je bil onako “meza ašta” da je malo ćapalo bil je duhovit, imel je talent da na saku besedu more storit rimu. Ni to bila neka poezija, al je vavik bilo zgodno i smišno. Učeni ljudi bi sigurno rekli da su to Dionizijske lascivne pjesme. Mi smo to raje zvali Mikove gnjusarije. Kad je taj dan sopal bil je vesel i duhovit, a mi smo nekad pljeskali a nekad zijali uuuu. Došal je Vlade Čuk, sused ki je imel najviše dice. Miko je nan njegov račun uz nekakovu lipu melodiju kantal Vladu da ima puno dice aš mu ga je leno znet. Vlade ne samo da se ni na to jadil, leg je počel uživat i rekal Miku: “Sopi aš mi se čini ko da j…….Tu je frmal, pogledal va divojke, malo se zakašljal i rekal: “tako je lipo da mi se ciji da dičicu delan. “Si smo se nasmeli i koncerto groso je za taj dan finil.
Imel bin van ja još štorij za povidat. Za ovaj put tuliko o Miku i veseju koga smo za vavik zapametili. Neka mu je pokoj duši, aš on je med anđelimi va kumpaniji koj pripada.


Sa linka http://kvarnerski.com/mikula-price-po-domacu/

[zokxy]

Priče iz Sušačke Drage, po domaću (1 dio)


Ti moji susedi, rodbina i drugi kih su tako zvali, bili su dobri, nezamerni i veseli judi. Nikad nikomu nisu ča god nevajatog storili. Oni su bili kako bi se reklo na svoju bandu. Ča je vajalo za drugih, njin ni bilo baš po voji i nisu baš abadali ki ča misli, al kiča govori. Vavik su imeli svoju pamet, ku su rad drugimi prodavali, a misleli su da je pametno i dobro samo ono ča oni misle i delaju.
Takovih je va Dragi bilo puno. A ja. Moran reć va kojoj Dragi aš je tih Drag fanj. To van je Sušačka Draga,nekada su je zvali i Bakaraska Draga, Valis Bukarionis. Ovo san moral reć aš se s poneštre kuće vakoj san se rodil vidi preko Kvarnerića Učka i Moščenička Draga pod njun. Obe su mi Drage drage. Neznan ka je lipša,al mi je jako žal ča va Moščenićke Drage ne poznan ni jednoga Ridikula. Bibe je bil jedan od kampioni. Majčice kakova je to čovičina bil. Živel je na Brišoru, a to van je vaje pokle Sv. Jakova prema Sv. Kuzmu. Na ten mestu vavik puše i po letu i po zimi, al Bibe je bil vavik jednako obučen.Ni mu pačila ni najjača bura ni letnja teplina. Vavik je bil va istih bragešah i raspućenoj stomanji. Onput kad san ja bil još mići mulčić, obični ljudi su bili vavik lipo ostriženi i podbrijani. Bibe van je za Milost Božju imel dugi vlasi i velu črljenu bradu. Ki ga ni poznal prestrašil bi ga se kako je sirota izgledal opasno. Još je vavik nosil šćap storen od glogove grane,ki je tamo kadi ga se drži imel nekakav veli i opasan čvor. Ni mi poznato da je Bibe koga grdo pogjedal .a kamo pak digal ruku na čovika s tun mačukun, tako van se zove taj šćap.
Ja san ga rad imel a i on mene. Vavik san ga neč spitival aš je on bil srićan, da se z nekin poćakula, pa makar s ditesinon od sedan let. Taj put nisan baš znal ča ću ga pitat, pa mi je palo na opamet: “Barba Bibe. a zač vi niste oženjen?” Obrnul se prema meni i kroz smih rekal: “Zato aš me tvoja mat ni otela kad san ju prosil. Vidiš da me je otela, ti biš sad bil moj sin, a ja tvoj otac.” Za sin sega me je zmutil pa san pomislel da bi bilo boje pitat mamu neka mi ona špjega. Na pamet mi je palo da prominin ploču. Zapital san ga: “A zač vi barba ne pušite.” Pogjedal me jepopriko i rekal: “Prokjeti mulac kurjoži, ča ti moraš baš se znat”.
Videl san da se ne jadi, pa san ga opet isto pital. Malo je mislel, zdahnul i počel. “Kad san ja bil va Merikah ni se smelo na delu pušit. Delavci su sega vraga zmišljivali pa su tako mesto da puše stavljali tabak va usta, grizli ga i celo vrime pljuvali. To mi se,neka mi bog oprosti, za sin sega gnjusilo, al san i ja neč moral takovoga imet, pa san videl da neki Norveđini a i drugi osuše tabak pa ga med prstimi zdrobe fino,fino da se to storije va prah. Onda taj prah rinu va nos i počnu kihat kako da su ponemeli. To ti se zove preza, a kad stave taj prah od tabaka va nos onda se to reče šnjofat.
Taj čas mi je za sin sega postalo ćaro zač je njemu pod noson vavik črno.Stari vrag je i sam šnjofal. Ni mi vratg dal mira pa san ga opet počel tentat: “Barba Bibe a
zač vi ne pijete ko drugi judi?” Tad me je grdo pogjedal i rekal ko za se, “Aš san već svoje popil.” Nisan ga baš za sin sega razumel,al me je to nekako jako interesiralo. “Povidajte dalje barba.” Opet je zdahnul i nastavil. “Znaš kad san ono bil va Merikah, najveć va Ćikagu i Novijorku, bil san i drugud,al tamo najduje. Ča ti nisan već povidal, da san delal vavik na velih kućah i po petnajst podi visokih, a koliko su bile visoke neka sam vrag zna. Znaš da san ja cimerman,to su ti oni meštri ki delaju krovi i skele z kih drugi meštri delaju,najveć zidari. Znaš mali kad se domislin, onput dokle san još bil čovik, bil san
jako dobar va ten poslu. Ni mi bilo ravnoga. A znaš po čemu su to i drugi znali, po ten ča san dobival od sih veću plaću. A kako san imel vavik dosti solad, tako bin ti ja kupil celi galon viskija. Kako je to bilo naredno. Samo biš stavil jedan prst va ono uho od damijane, hitil ga preko lakte na rame i potegnul. Pozabil san da se ni pit ni smelo na poslu. Tako me jedan dan pozval moj bos, jadan ko pas i rekal mi: “Bibe al ćeš prestat s timi galonimi al ćeš dobit vritnjak. “Vrag me zel ako se nisan prestrašil. Ni on put ni bilo lahko nać tako dobar posal.
Rekal san samo: “Škužajte, neću više. I nisan. Al kad san prestal pit počel je pakal. Nekoliko dani nisan šal na posal,ostal san va kamarici va koj san bival. Bilo mi je mučno, potil san se i mislel ča je to z manun.Sedel san na onen železnern krevetu i trdo se za njega držal. Rekal san sam sebi: “Bibe više nećeš lokat viski ko prč napoj. Vidi mali ne pozabi.Do dana današnjega nisan popil ni kapi alkohola,a ni prismrdel va oštariju.
Za ovaj put će bit dosti. Drugi put ću ča god lipšega povidat. Odi lipo
sad doma aš će ti se mat brižna pojidat”.
Poslušal san ga i krenul prema domi. Va mićoj glavici sedanletnoga ditića,bilo mi je se pomalo zmišano.Lokat viski po prč napoj ča je to za ime božje. Ča bi meni onda bil moj otac,ako bi mi barba Bibe bil otac? Kako bi mi moja mat mogla bit mat ako bi je Bibe isprosil?Ja san jako jako volel mamu, znal san da će mi ona se to lipo špjegat. Kad san došal doma zazval san ju. Pozabil san ča bi ju ono tel pitat. Prvo ča mi je palo na pamet, pital san mamu:smin poć va trsje aš je onaj črni muškat već zrel. Dalje s baš ne spametin ča je bilo,ali mi je dih muškata nakon toliko vrimena,nakon toliko let još vavik po noson. Onda san zazval mamu i rekal;gren do Mikule. Znate judi, Mikula je bil još veći ridikul.
(Ivan Spirin)


http://kvarnerski.com/price-iz-susacke-drage-po-domacu-1-dio/

[milić]

U današnjem Novom listu ima dirljiva priča :

   

MAURICE SANDELL, ČLAN POSADE BRITANSKOG BOMBARDERA WELLINGTON ŠTO SE SRUŠIO 8. SIJEČNJA 1945. VRATIO SE PRVI PUT NA MJESTO PADA U SELO VODE U BLIZINI GEROVA
POVRATAK PALOG RAF-ovca

Maurice Sandell 8. siječnja 1945. godine po strašnom nevremenu srušio se u RAF-ovom bombaderu Wellington uz strašan prasak u dubok snijeg nedaleko prvih kuća u selu Vode, u blizini Gerova. Tog jutra, posada predvođena iskusnim pilotom Paulom Tubbyjem Gauntom poletjela je iz Foggie na zadatak bacanja opskrbnih kapsula ...

Pa bi bilo dobro da priču netko , koji je vičniji od mene, stavi na ovaj ili neki drugi podforum.

[zokxy]

Budući je ova priča vidljiva samo pretplatnicima za sada - evo jedne slične iz Jutarnjeg lista 


http://www.jutarnji.hr/mog-su-tatu-pilota-spasili-hrvati--bas-zato-sam-i-odlucio-zivjeti-u-hrvatskoj--/1085471/

[zokxy]

A vid vraga, i neki Z. objavio nešto slično na opskurnom croinfo.netu!   


http://www.croinfo.net/zanimljivosti2/5934-prisilno-sputanje-tubby-gaunt-wellingtona-8sijenja-1945-godine-u-vodama-kraj-gerova-po-zapisima-maurica-sandalla-i-scata-sandella.html

[milić]

Ma vidi vraga! Stvarno su neki tipovi copy - paste  makeri.
Kažem ja po enti put imamo najjači forum. Samo nas još nisu otkrili. /Valjda da se ne prehladimo /

[ilirija]

A vid vraga, i neki Z. objavio nešto slično na opskurnom croinfo.netu!   


http://www.croinfo.net/zanimljivosti2/5934-prisilno-sputanje-tubby-gaunt-wellingtona-8sijenja-1945-godine-u-vodama-kraj-gerova-po-zapisima-maurica-sandalla-i-scata-sandella.html

zaštp ja nemerem vidjeti slike na toj opskurnoj stranici?

[zokxy]

 

jer slika tamo ni nema, samo priča   

[ilirija]

A vid vraga, i neki Z. objavio nešto slično na opskurnom croinfo.netu!   


http://www.croinfo.net/zanimljivosti2/5934-prisilno-sputanje-tubby-gaunt-wellingtona-8sijenja-1945-godine-u-vodama-kraj-gerova-po-zapisima-maurica-sandalla-i-scata-sandella.html

zaštp ja nemerem vidjeti slike na toj opskurnoj stranici?

jer slika tamo ni nema, samo priča   

Vidiš zašto pitam. Piše slika 

[zokxy]

 

A valjda je bio tamo i neki avion kao ilustracija, pa link prestao važiti ... nije ni bitno ...