Foto reminiscencija

[milić]

Va ovoj prizemnic,e ča je va prven plane, je živela familija Udović- Savranovi. Najdesno je bil brat Berto ki je držal kravu/i i prodaval mleko, a levo, e sad ne znan je li setra mu bila ili brat ki su z velun familiju živeli do njega. A Berto  je bil stari mladić. I pil je a se je imel. Omiljena zabava mu je bila nedeja i karte pul Biškupoveh (pomalo, doć ćemo jedanput i do njih). Berto je imel saki alat, škale, makinu za škropit ruže, traji... Ma se je imel. Imel je i teh nećaki ki su se, kad bi se pokarali doma, hranili pul njega. Davida i Srećkota se dobro domišljan, magari su oni živeli va kuće ozada ka se na vidi odovuda. A Berto bi kuhal jedanput na šetemanu. Veli lončinu va ken bi stavil fanj mesa pa bi skuhal juhu. Pa bi prvi dan jili juhu i meso od juhe. Drugi meso od juhe na salatu. Treti meso od juhi va šugu. Četrti dan bi jili... E tu ja niman više mašte, ali Berto je imel.

[milić]

I sad je tu moj palac. Tako su onda i sadahna zvali ovistu velu kuću va ke su, nikad nisan pital ki je kemu ča, žibeli levo Pavinčići, a desno teta Pavica. Ta kuća je ostatak granice Rečke krpice aš je tuda negdere pasevala granica med Majersku i Istru. Verovatno je to bila kuća od carine i policije i teh služb.
Mi smo bivali va prizemlje, od ulaza ove dve poneštre desno. Do nas je bivala teta Pavica Matetić, gore su bili, dok nisu stan dobili na Vežice, Milojka Ulijanićeva i muž joj Davorin- kovač va 3.maje z decu. Arsenon-moj školski drug i Igor ki je jedno šest let mlaji od nas. Do njih gore je bivali familija Frank - Franc i Marcela z decun Danicu, Vlastu i Milanon.
Jedan mića anegdotica
Franc je volel pit, kot i moj otac, pa su bili dobra ekipica. Jedanput mi je mat povedala da je otac delal zapolne, a brat i ja smo šli spat. Ona je čekal oca da pride z dela. Kad okolo desete čuje neko rompanje na vrateh. Ona pita ki je, a odgovora ni. Ma taj je uprl na vrata. Riva i muči. A mat da je bila bosa, al da je uprla i ona z druge strani va vrata i ne da neznancu, ki se ne odaziva, nutra. I tako jedno uru vremena.
Kad va to ti dojde moj otac z dela i budi Franca, ki je pal pred našemi vrati i zaspal na njimi.
A mat mi je povedala da se tu večer straha natrpela kot malo kad.

[milić]

Vrt familije Host-Franićevi.
Taj vrt je toliko bil produktivan da je teta Mimica saki dan šla na placu. Malo salati malo radića, merlin ... Pa črešnji, smokvi...
Muž joj je bil Franić ki je delal va Torpede.
Imeli su dva sina. Tončić i Renato. A oni su početkon šezdeseteh imeli saki svoju gransporticu. Kakov porše danas...To je onputa bil predmet mokreh sanj sakega mladića. Zajno se videl kako zavodi CC ili ku drugu glumicu.
Jako san jih volel. Se. I tetu Mimicu i barbu Franića i dečke. A i oni mane.
Ha, ovo vi drugi nemojte čitat.( Pišen samo zarad Ilirije. Barba Franić je volel pit. A si su mu njurgali pa i morda mu nisu teli ni prodat pijaču. Ja san mu bil glavni opskrbljevač. Imel je jednu staklenu pljoskicu pak bi me poslal Biškupoven po rakiju.
- Ala MIkić hodi mi kupit malo rakiji, samo ne reci našoj Vitorije (bila mu je sestra) da je to za me.
- Dobar dan teta Vitorija. Ćete mi nalet ovu bočicu rakije.
- Ča je to za našega Franića?
- Ma ke teta Vitorija.
- Mikić ne laži. Tr poznan bočicu.) 

[milić]

Po ceste pravo pa prema škole. Ovo je kuća (del) va ke bivaju Kiričini. Va ono ''mojo'' vreme okolo šezdesete bili su bogati. Imeli su televiziju i telefon. Bile su tri kćeri i mat Fana. Marijuči se oženila za Ivota Pavića (sad malo mislin morda i ni joj ime Marijuči) i imela Sašu ki je leto dan stareji od mane i Tatjanu ka je bila (čujen da je još) inženjerka brodogradnje va 3. maju. Druga kćer je bila Rina i oženilka se za jednega Gromičana. Imeli su kćer Aranku ka je neč mlaja od mane. Treća kćer je bila neoženjena i ne moren se spametit imena.
Pul njih san gledal prve nogometne utakmice iz Čilea kade su naši, onda jugoslavenska reprezentacija, postigli odlične rezultate. I Radakovićev gol mrsken Njemcon (kašnje su se mnoge Kastavke ženile za njih).
Tel san z ken poćakulat ma su vrata bila zaprta i šal san ća.
Druga sličica je put ki je nekada pejal va Hoste. Ma san videl ta vrata, a i domislel se da san jedanput šal odozdola z Hosti pa nisan mogal pasat. Znači kjuzo.
Za danas dosta!             

[milić]

Vrt familije Host-Franićevi.
Taj vrt je toliko bil produktivan da je teta Mimica saki dan šla na placu. Malo salati malo radića, merlin ... Pa črešnji, smokvi...
Muž joj je bil Franić ki je delal va Torpede.
Imeli su dva sina. Tončić i Renato. A oni su početkon šezdeseteh imeli saki svoju gransporticu. Kakov porše danas...To je onputa bil predmet mokreh sanj sakega mladića. Zajno se videl kako zavodi CC ili ku drugu glumicu.
Jako san jih volel. Se. I tetu Mimicu i barbu Franića i dečke. A i oni mane.
Ha, ovo vi drugi nemojte čitat.( Pišen samo zarad Ilirije. Barba Franić je volel pit. A si su mu njurgali pa i morda mu nisu teli ni prodat pijaču. Ja san mu bil glavni opskrbljevač. Imel je jednu staklenu pljoskicu pak bi me poslal Biškupoven po rakiju.
- Ala MIkić hodi mi kupit malo rakiji, samo ne reci našoj Vitorije (bila mu je sestra) da je to za me.
- Dobar dan teta Vitorija. Ćete mi nalet ovu bočicu rakije.
- Ča je to za našega Franića?
- Ma ke teta Vitorija.
- Mikić ne laži. Tr poznan bočicu.) 

Nažalost Renato je umro još sedamdesetih i, ajmo reć, da sam ga prežalio, iako ga se svako toliko sjetim kako smo se zadnji put vidjeli na Kuku, kod Franka.
Međutim, zdrmala me vijest da je i Tončić otišao put svetomatejskega cimitera.

[milić]

Tražim, tražim al nikako da nađem... gdje je Zokxy stavio fotke kuće u kojoj su živjeli Renato i Tončić. Ja nažalost nemam baš neke fotke. Zadnji put kad sam bio tu zvonio sam na ulazu,  ali dugo nitko nije otvarao vrata. Već sam odlazio, kad je izašla Tončićeva žena Mira, koja me ne poznaje, pa me sumnjičavo gledala. No, ubrzo smo se raspričali pa mi je rekla da je Tončić negdje u gradu, a sam ja odustao od posjeta kući i njima.
Ta kuća je ''neka villa Ana, Amalia...?''. Budem drugi put malo više pažnje posvetio toj kući.
Ovo je najbolje što imam.

[milić]

Tko traži taj i nađe!
 

Na Pehlinu, malo prije OŠ Pehlin, preko puta ex zgrade komande iza koje je sklonište sa izlaznim bunkerom opisanim neki dan na linku http://croinfo.net/forum051novi/index.php?topic=2267.msg42948#msg42948 nalazi se Villa Natalia ... o njoj ne nalazim ništa, pa evo samo par fotki, zanimljivo je zdanje ...

[milić]

Kad san vesel ili jadan kalan se do Pećin. Danas je bilo ovo prvo. Ljut ko ris koracao sam prema Pećunama, a da nisam toga bio ni svjestan. Protutnjao Vežicom i uvjerio se da sve više imam problem prilikom prelaska ulica, pogotovo u ovo doba kad je sunce u niskom letu. Kod bivše MZ Vežica skoro me avuto satro. Nisam ga vidio jer mi je sunce tuklo u oko, a on nije imao svjetla upaljena. No, dobro je kad se dobro dvrši.
I tako, približavajući se moru moja ljutnja je bila sve manja, a plima ljepote i misli koje su nezaustavljivo nježale u prošlost odagnali su jad iz mene. Odlučio sam se spustiti uz restoran Borik koji se nekada, u doba kojeg se najradije sjetim, zvao Zelengaj, a neko kratko, novije vrijeme i Burin.
Tako i učinih. Pogled na lučicu Pećine. Sad malo mislim, sjećam li se vremena kad je nije bilo? Hm, nisam siguran. Kao da je tu od doba koje se sjećam - od 1965. Ali ne držite me za riječ jer su vijuge odavno u kuršlusu. Znam da sam se početkom sedamdesetih tu, na lukobranu sunčao s Vežičanima.

[milić]

Ovo je plaža na kojoj sam se prvi put okupao, te 1965. godine kad sam došao stanovati s roditeljima i bratom na Vežicu. Moj stari je uvijek govorio Podvežica, a ja sam šizio. Kao, nije po PS-u. A stari je samo bio tridesetak godina naprijed, ili ozada, kako se uzme. Tu, s ove stijene sam i prvi puta skočio ''na glavu'' naredne godine, po ocjeni stručnog ocjenitelja Miškota - super. Možda sam još desetak puta u životu skakao na glavu jer sam brzo shvatio da glava služi nečemu drugome.
Gore, po ovim skalama, smo igrali karte. Tada se igrao poker. Mi klinci smo puno gledali kaubojske filmove. Igrali smo i briškulu i trešete, ali i kifameno.

[milić]

Ova terasa je bila reservé za onodobne sušačke mangupe. Roza, Đildo i još neki, kojima sam zaboravio imena, tu su sjedili, pušili, kartali... što bi se reklo - upražnjavali normalne aktivnosti. Ali su igrali i nogomet i ne dao ti bog da si tuda prošao dok je tekma bila u tijeku. U to doba, kad su ti lažne veličine u fokusu, ja sam htio biti kao Roza. Roza je bio jak, visok, vidjela su mu se tri rebra kao znak izvježbanog tijela (barem smo mi to tako gledali). Ustvari, kasnije sam čuo da su i imena bila lažna. ''Moj Roza'' je imao prozaično ime Branko, a Roza je izvedenica od prezimena, čini mi se Rosetti, a Đildo je bio, ustvari, Ilija. Iz čega je njego nadimak izveden nebih znao, a njega se ne može pitati jer je umro, u dosta bijednim okolnostima.
Na ovom betonskom izdignutom temelju bila je soha, a čini mi se da je ista bila i s druge strane. Nikad nisam vidio da je koja barka spuštena ili dignuta pomoću te/tih sohe/soha. Ali sam vidio kako su se kupači ljuljali na špagu koji je sa sohe visio. Mislim da se tih soha, bolje od mene, sjeća Zokxy koji je tamodaleko imao ih i kao avatar.

[milić]

Vilu Ružić nebih ni spominjao jer me tada, u doba kad sam tuda prošetavao, nije niti zanimala. Ne da me nije zanimala, nego je nisam niti primijećivao. Samo me ljutilo to što postoje neke ograde, neke bodljikave žice, neki putići, stepenioce koje vode - do zatvorenih vrata, do zazidanog prolaza...Pas mater i ko im je to dozvolio, mislio sam tada. Sad sam se kultivirao, puno sam načitaniji, neko vrijeme sam i u kazalište odlazio, posjećivao koncerte ozbiljne glazbe pa sam i promijenio neka mišljenja. Pa sad kažem možda su i bili u pravu. Samo bi im pogazili rožice i travu u vrtu.

[milić]

A uz more uvijek se nađe ljudi, ako ih ima. Neki se sunčaju, neki nogice peru, a neki se ljubidu. Ove zadnje nisam uslikao jer bi mislili da sam kuker (kaže li se to tako za one koji špijuniraju ljubavne parove pa se samozadovoljavaju nad time?).
Nitko nogomet nije igrao. Ostarjeli su stari momci ...Ko zna mogu li i hodati.
 

[milić]

Kako ide ona stara? Ma ne pjesma već poslovica:
- Čovjek planira, a Bog odlučuje!
Tako nekako bješe bilo i samnom. Ja sam odlučio proći do Lenčeve lučice, pa se popeti po škalama uz Milerovu vilu, otići do parka (Jel se ono zove Nike Katunara?) posnimiti lađe u ladjedelnici VL i pomalo doma. Ali, ajme meni! Stop! Zabranjem prolaz! Radovi u tijrku! I što mi preostane nego opaliti par fptki i istabanati isti onaj put kojim sam i došao. A ne volim se vraćati istim stazama. Što bi Španjolci  rekli deja vu. Totalno mi razbilo kontracepciju! Vratio sam se, a što ću, jadan. I pošao ljut u Tower da strusim pifo naiskap. Sjedoh, kad mila, poznata figura moga dragoga prijatelja Grmoščana doplovi do mene.
- Ala hodi, tamo san z Nadicun, će nan platit pivu.
Saka ti je namistu, lipi moj Gizde. I ode umor i jad u smijeh. Što bi rekli pametni - Sve će to piva isprati.
 

[Kont]

Miliću 

Kažu domoroci da se to prije gradnje lučice zvalo Đeletićevo i da su tu išli po vodu na izvor u kojem je bilo jegulja

[Kont]

A i za sohu si u pravu