Autor Tema: Povijesne priče i dogodovštine  (Posjeta: 135666 vremena)

0 Članova i 1 Gost pregledava ovu temu.

Offline zokxy

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Datum registracije: Vel 2012
  • Postova: 26.279
  • Dont drive faster than your guardian angel can fly
    • O svemu i svačemu
Odg: Povijesne priče i dogodovštine
« Odgovori #225 u: 24.05.2014., 23:03:32 »
Jedna priča iz Sušaka u lipnju 1939. godine, tragična ljubavna ... Bili jednom Rudolf Nachtigal i Jelena Lovrenjak ... i ... čitajte dalje ...

Novine su Primorske, datum 21.06.1939., a 19.06.1939. desilo se ovo:





Ali, neće ipak nitko Rudolfa kazneno goniti ... u Primorskim novinama od 23.06.1939. čitamo o tragičnom finalu ove ljubavne priče:




A u Mariborer Zeitung (23.06.1939, letnik 79, številka 141) izašao je ovakav tekst o tom događaju:

Susak, 21. Juni. Der 23]ährige Fabriksarbeiter Rudolf Nachtigal und die i6]ährige Darinka Jurinjak fuhren vorgestern nachmittag mit einem Boot aufs offene Meer und tranken in der Nähe von Njivice eine größere Menge Essigsäure aus. Bei dem Mädchen wirkte das Gift ziemlich rasch, so daß es gegen Mitternacht verschied. Nachtigal gelang es noch mit seinen letzten Kräften das Boot bis zum Ufer zu bringen. In Njivice wurde ihm ärztliche Hilfe zuteil. Da jedoch seine Verletzungen schwerer Natur sind, wird an seinem Aufkommen gezweifelt. Die bei den "jungen Menschen haben die Tat begangen, weil die Eltern des Mädchens gegen eine Heirat ihrer Tochter mit Nachtigal waren.
Don't drive faster than your guardian angel can fly!

Offline milić

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Datum registracije: Tra 2012
  • Postova: 11.609
Odg: Povijesne priče i dogodovštine
« Odgovori #226 u: 27.05.2014., 22:16:55 »
Da ne upadam sa svojim domislicama u ilirijin kalendar, evo ispričat ću ovdje.


27.05.1612.   Pulski biskup Cornelio Sozomeno posvetio temeljni kamen stare kapele sv. Ivana Krstitelja na Pehlinu. Kapela je srušena poslije Drugog svjetskog rata te od nje danas više nema traga, izuzev slikovnih zapisa.
      
Izvor: Zvona, Mjesečnik za kršćansku kulturu, studeni 2009. . broj 9/426, str.12



Na mjestu te, poslije rata, srušene crkve bila je šezdesetih godina velika lipa. A bilo je to i vrijeme kad su bili popularni filmovi o Tarzanu. Pa su onodobni mulci, ja sam još bio mali, pentrali se po toj lipi, skakali s grane na granu, uzvikivali ja Tarzan ti Đejn. Uglavnom to im  je dobro išlo jer onda djeca nisu imali penjalice, klackalice, tobogane itd. Nego drva, bijelu cestu, kamenje... I to su i te kako koristila. Ali bilo je i pomalo nespretnih likova. Takav je bio i Marinko Paškvan, čujem pokojni, zvan Maćo. Popeo se Marinko na vrh vrha lipe i skočio na granu koja je, ajme meni, joj, pukla. A Maćo od vrha do dna tj. zemlje polomio još mnoge grane i dobro natukao svoja rebra i rit na koju je na koncu pao.
« Zadnja izmjena: 27.05.2014., 22:18:41 od milić »
Prošeći se z manun okolo Trsata.

Offline Kont

  • Global Moderator
  • Full Member
  • *****
  • Datum registracije: Svi 2014
  • Postova: 3.163
  • Nullius in verba
Odg: Povijesne priče i dogodovštine
« Odgovori #227 u: 16.06.2014., 19:11:35 »
Vezano za današnju temu o mačkama,evo jedne priče s Drenove:

Crkva sv.Jurja je izgrađena 1932.godine,a posvećena 1939.
Negdje oko 1932. kada je crkva bila pod krovom,trebalo je odrediti sveca-zaštitnika crkve.Župnik Košir iz Sv.Mateja pozvao je tom prilikom župana Ivana Ćrnjara-Tonca i općinske odbornike Antuna Črnjara-Macanovega i Benjamina Štefana da oni kao narodni predstavnici  odluče o svecu čije će ime nositi nova crkva.Sva trojica su bila iznenađena i neodlučna zbog odluke koju moraju donijeti.Nakon poduže šutnje,župnik se obrati domaćinu Antunu Črnjaru da iznese svoj prijedlog.Ovaj pomalo uvrijeđen što se njega pita kad ima toliko ljudi koji idu u crkvu,odgovori:Ča se mane tiče,more bit i Jure.Župnik,inače porijeklom Slovenac nije znao da je Jure po domaćem drenovskom žargonu pogrdna  riječ  za zaostale,priglupe ljude kao i za muški spolni organ,te je s oduševljenjem prihvatio prijedlog govoreći kako je Sv.Juraj veliki svetac,zaštitnik nejakih i pravednih.Tako je crkva dobila ime.



Ps:Mislim da sam sliku gradnje crkve maznuo nekom Hariju Lozovači ili tako nešto  :skartoc

Offline zokxy

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Datum registracije: Vel 2012
  • Postova: 26.279
  • Dont drive faster than your guardian angel can fly
    • O svemu i svačemu
Odg: Povijesne priče i dogodovštine
« Odgovori #228 u: 16.06.2014., 20:29:49 »



Ps:Mislim da sam sliku gradnje crkve maznuo nekom Hariju Lozovači ili tako nešto  :skartoc

C-c-c ... Tužit ću te dotičnome  :pet :bravo5 :wavey
Don't drive faster than your guardian angel can fly!

Offline zokxy

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Datum registracije: Vel 2012
  • Postova: 26.279
  • Dont drive faster than your guardian angel can fly
    • O svemu i svačemu
Odg: Povijesne priče i dogodovštine
« Odgovori #229 u: 28.06.2014., 15:10:23 »
Titova štafeta i moja učiteljica

Autor: Jagoda Prebeg
http://objavipricu.com/2014/06/05/titova-stafeta-i-moja-uciteljica/


Moja majka je bila konzervativna žena i nije imala razumijevanja za slobodne aktivnosti i slična događanja koja je organizirala moja škola. Za nju je bilo jedino važno da ja školu završim i to po mogućnosti sa što boljim uspjehom a razne školske priredbe, izleti, ljetovanja i slično bili su za nju čisto gubljenje vremena i bacanje novca. U nižim razredima sam mnogo sati proplakala zato što me nije pustila na neka od tih mjesta ali u višim razredima sam već bila lukava i snalažljiva.

U petom razredu su me kao jednu od boljih učenica izabrali da zajedno s učiteljicom i još dvoje djece idem u grad na doček Titove štafete koja je tuda prolazila na putu prema Beogradu praćena kamerama i novinarima koji su o tome iscrpno izvještavali u novinama, na radiju i u televizijskom dnevniku. Meni, dvanaestogodišnjoj djevojčici činilo se jako važno sudjelovati u nečemu o čemu se piše u novinama i govori na televiziji. To su bila vremena kad još nije svako domaćinstvo imalo televizor a dvadeset i petog svibnja bi se kod onih koji su ga imali skupili susjedi i rođaci da gledaju direktan prijenos iz Beograda gdje se na stadionu JNA održavao omladinski slet nakon kojeg bi tamo osobno nazočnom predsjedniku Republike, drugu Titu, bila uručena štafeta koja je prije toga proputovala cijelu zemlju nošena rukama mladih. A ja sad imam priliku da tu istu štafetu vidim uživo. Ali moja majka je odlučno rekla – ne! I tu moje suze i molbe kao i obično nisu imale nikakvog smisla.

Iduće godine štafeta nije prolazila kroz naš grad. Te godine je kroz naš kraj putovala morem. Ali u novoizgrađenoj sportskoj dvorani ipak se održavala svečanost štafete. Tu su uz prigodan kulturno umjetnički program predstavnici osnovnih i srednjih škola iz cijele regije donijeli svatko svoju štafetu a ona koja bude najljepša putuje u muzej „25. maj“ u Beogradu. Ponovo sam i ja izabrana za svečanost ali ovaj put sam bila lukavija i doma nisam ništa govorila. Sad sam već imala u sobi svoju vlastitu budilicu i trebalo se samo potruditi da se na vrijeme probudim i da nitko ne vidi da izlazim iz kuće bez školske torbe i odjevena u pionirsku odoru umjesto u školsku kutu. Ako me vide kad se budem vraćala, baš me briga što će biti. Važno mi je bilo samo da budem na svečanosti, bez obzira na posljedice. Novac za autobus mi ne treba jer nas vozi učiteljica svojim autom.

U dvorani je najprije bio kratak kulturno-umjetnički program u kojem su djeca i mladi pjesmom i recitacijama veličali predsjednika tadašnje države. Nakon toga je slijedilo predavanje štafetnih palica. Stali smo u dugačku kolonu po troje. Jedan od te trojice, u našem slučaju ja, mora nešto reći na mikrofon dok se štafeta bude predavala. Većina su rekli samo to da u ime pionira ili omladine te i te škole predaju štafetu a neki su bili originalniji i držali malo duže govore. I ja sam htjela biti originalna i cijelo vrijeme dok smo čekali u redu smišljala sam što bih pametno rekla ali kad sam došla na red uhvatila me trema i samo sam rekla: „U ime pionira osnovne škole „10. svibanj“ predajem ovu štafetu.“

Naša štafeta je bila plastična, svjetloplava sa crvenom zvijezdom na vrhu. A bilo je svakakvih – drvenih, metalnih, kartonskih, raznih boja ali otprilike iste veličine s obaveznom zvijezdom na vrhu. Za put u Beograd izabrana je ona s Paga ukrašena paškom čipkom. Izbornici su se vjerojatno vodili samo njenim estetskim izgledom a nisu razmišljali o tome da pašku čipku izrađuju i u njenoj izradi podučavaju benediktinke, redovnice katoličke crkve, nepoželjnog elementa u tadašnjoj državi.

Po završetku programa je u susjednoj manjoj dvorani bila pripremljena hladna zakuska za sve nazočne. Moje dvije kolegice i ja jele smo sendviče i pile sokove „Dvojni C“ kad je prišla učiteljica i pozvala me u stranu. Pokazala mi je dugačak stol na koji su bile položene sve pristigle štafete.

„Idi tamo, uzmi našu štafetu i donesi mi. Ali pazi da te netko ne vidi. Malo se tamo motaj kao da nešto gledaš,“ rekla je.

Nakon što sam je upitno i začuđeno pogledala pojasnila mi je.

„Uzet ćemo je pa će nam biti i za drugu godinu. Zašto da nepotrebno trošimo novac?“

Istog časa mi je sinulo: „A zašto to ona sama ne napravi?“

Ali nije mi palo na pamet da joj proturječim ili da je slučajno ne poslušam. Naša generacija je bila tako odgojena. Ali osjetila sam stid. Učiteljica traži da napravim nešto što drugi ne smiju vidjeti. Znači da je to nešto zabranjeno. Organizatori će se ljutiti ako me vide. Stidjela sam se i toga što radim i toga što imam takvu takvu učiteljicu. Jer za nas seosku djecu učiteljice su bile pojam finoće, uglađenosti, kulture i autoriteta. Ta žena je nekoliko dana ranije u školi pričala o liku i djelu druga Tita, važnosti Titove štafete i svečanosti koje se priređuju u njenu čast. A sad od mene traži krađu zato da škola uštedi nekoliko dinara koliko u knjižari „Mladost“ stoji plastična štafetna palica. I nije li ona na satu razrednika pričala o tome kako je ružno krasti?

Napravila sam kako je rekla ali od tada su mi svi moji stavovi o učiteljicama postali upitni. A i Titova štafeta i događanja oko nje izgubili su svoju čar.
Don't drive faster than your guardian angel can fly!

Offline ilirija

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Datum registracije: Vel 2012
  • Postova: 10.595
Odg: Povijesne priče i dogodovštine
« Odgovori #230 u: 04.07.2014., 20:05:25 »
Citat:
04.07.1852.   Riječki planinari organizirali su uspon na Učku, što je zabilježeno u Zagrebačkom časopisu "Neven" pod naslovom "Zora na Učki".
 
Izvor: Neven, zabavni I poučni list, br.30, 22.07.1852.,   472 – 475   
https://ia600308.us.archive.org/32/items/neven00bogogoog/neven00bogogoog.pdf

Zora na Učki
Od. A.Ć.
4. Serpnja 1852.

Tamo, gdje se verletna Učka k zapadnoj dolini spušta, u tihoj samoći leži nekoliko amo tamo raztrešenih kućah, koje istrianski ilirski narod „ Vela Učka“ zove. Jedna ponešto vi§e od seoca oddaljena kuća, leži kao predstraža pokraj deržanog druma na levo.

Noć je tiha. Bleda mesečina obasjaje pustu okolicu. Kadkad samo čuje se kako zazvoni zvono ovna predvodnika, kojemu se verni čobanski pas hrapavim svojlm lajanjem odzivlje. A kad okom kreneš prama zvuku, vidiš kres, oko kojeg umorena pastirčad u dubokom snu slatlko počiva. Mesečna kolutina se jur do polnočnika popela, kad al eto, štropot prolazećih cestom kolesah samotnu tišinu prekinu. Tri hintova stadoše za opetovanim muklim glasom, „hoj“, " a s kolesah sišaše .družtvo uputi se kraj ceste ležećoj kući. Stupivši u kuću i „dobrim večerom“ nazdrarivše družtvo, kuće - gazdin „Bog daj !“ primi. Čovlk srednjeg stasa, merka od bede i nevolje iztrošena lica, duboko utopljenih očiuh, lepih inače i urednih čerah u najboljoj dobi života, primi nas priazno pravom slavjanskom prostodušnjostu u siromašni svoj stan.

lz uzkog predsobja u tesnu kuhinju stupivši, oko ognjišta na tleh ležećih više ljudih opazismo. Slaba luč, koju po kuhinjj razprostiraše na pol ugašena na ognjištu vatra i mala na steni viseća uljena svećica, obasivaše na cernoj zemlji tverdim sankom oborena. Na licu njihovom čitaš, da jim i u tihom snu brižna duša o jadu i nevolji sniva. Debele kaplje znoja izpod čela mukom ti odkrivaju unuternju duševnu borbu tih junakah. Podrapane haljine njihove i blizu ležeći zub i motika dokazuju, da su ti ljudi članovi najnuždnieg nu ipak najviše prezrenog i zanemarenog u deržavi stališa - 'najme poljodelskog. - Brižan kuće-gazda, vidivši zamišljenost i smetnju našu, prostodušnom svojom učljivostju nam reče: „hodite u kamaru“ .Stupivši u obližnju sobicu, u jednom kutu vidismo kuće gazdaricu, koja prenuvši se tekar sa sna spremaše posteljinu, na koj ležaše na podu. U drugom kutu čednim naklonom pozdravljajuću kćerku njezinu opazismo.

Dve škrinje, dve tri klupe i stolice, jedna gib, i još nešto slične sirotinjske sprave sačinjavaše bedno pokućstvo  siromašna seljačka stana. Tad sam u sebi pomislim : dosta će bit tog tužnog prizora, koj se sprenaumljenim veselim poduzetjem našim neslaže. - Na dve tri vesele i šaljive reči za turobnim prizorom ovim, odmah pretvore družtvo naše, te postade opet vedrim i veselim. Pet dobrih urah od Reke do „Vele Učke“ trajavši put umorena uda naša na počinak sklone. Mi posiedasmo oko stola. „,Amo s košarom“  sad složno zaori glas.  Naš kočiaš donese košaru sa hranom. Drugi kočiaš donosi prtljagu, treći torbine, krajobraze i druge fizične strojeve.

„Gazdo, vina na stol“ na novo zaori glas, pa eto ti na stolu dobra istrianskog vina. Dve tri zdravice razveseliiše sasvim celo društvo.

Naš  „dapiferorum magister“ ili  „hranoskerbnik“ zatim iz utrobe verne košare hladnokrvnom pomnjom izvadi hleb, pa oštricom pouzdana noža razplotivši teleću četverticu, razdili ju medju drugove.

Pošto bi tako ponešto založili i rujnim vincem suvo garlce nakvasili bill, pojavi se narodna pevačica vila, koja i same spavače iz duboka sna probudi i k sebi dovabi, te jih miloglasnim i junačkim svojim zvukom oživi i oporavi. Takova ti je snaga pevačice vile, da istu bedu, koja čoveka tišti, barem za čas, plaštom zaboravi zastre.

Veselom zabavom ovom minu sat posle polnoći. „Vreme je da idemo“ ozblljno reče naiš vodja. „ajdmo !“
Naš kalauz operti košaru sa hranom, a svaki od nas uzme ponešto od putne pertljage, te stermim putem uputismo se na Učku. Za malo u gustu šumu ulezesmo. Gdegde je samo kroz gusto kitje prodirala slaba mesečna luč. Hladan zrak, koj nam znojna lica razhladjivaše, potverdi slutnju našu, da smo se najme jur popeli do znatne visine. Hladnom vetru, koj duvati stade, ponešto našim kabanicama prkosismo.

Stišnjenim ustnicam goruću smotku pušeći, te primaknuvši se, opazlti mogosmo, da su jur dva sata posle ponoći minula.
Za čas lzidjosmo iz šume.

S desna vtrletnu vidiš klisurinu,  s leva bezkrajni ponor. Put kojim stupaš jedva je tako širok da po njem hodati možeš. Hladan vetar sa strane od klisure duva, kao da te hoće navlaš u propast stermoglaviti.

Pozornim korakom do podnožja „Goljak-a“ stigosmo. - Tako narod verhunac od Učke zove; po svoj prilici s toga, što je gol, dočim su druge glavice zaraštjene i šumom posute.

Posle kratkog  odpočinka na verhu planine, eto - zora ruditi poče.

Tri do četiristo stopah visoko uz berdo popeti se treba. Verlet  je takova, da se plazimice popeti možeš. Bura podobro puše. Tu nema drugo, već kučmu na uši, pa svaki svojim purtem uz berdo; jer tu pravog - da Ii nikakvog - ni puta ni staze nema.
Pošto bi po sata od stene do stene drug uz verna druga penjao se i gmizao, i pošto bi pest od dohvata studene litice ponešto ostudenila, a bura nas podobro propuhala bil – eto nas na cilju puta našega, eto nas na verhuncu Učke.
Veličanstven doista prizor !

Tamo pram istoku iza Kvarnera, što ti mirno pod nogama leži, nad grobničkim poljem sve to više rumeno svoje lice otkriva. Dižuća se nad lepom Rekom čadina, rekao bi, navlaš hoće da mladu zoru željnom oku sakrije. Nu ova se veselim i smijućem licem nad tmastom čadinom smiono u vis diže. Saveznica rujne zore, istočna bura, amazonskim svojim dahom, dva do tri puta zadune – te gadnu maglušinu razperši. Eno vidiš gde rujna zora koraljnim ustima lepu Reku celiva ! 

Tamo dolje nad Triglavom, Klekom i Velebićem vidiš, gde se gorske vile u kolo hvataju i veselim pevanjem mladu zoru pozdravljaju.

Tamna magljušina ti daljnji vid preko Velebića pram iztoku krije, gde se žarka munja gromom bori.
Jug i zapad još krije debela tmasta magla sivom koprenom svojom. Obližnju samo okolicu gleda mesečina slabom svojom luči obasjaje.

Zora se je već visoko popela i svetlostju svojom celu Kvarnersku okolicu obasjava kad al eto – najedanput vidiš – gde se iznad hervatskih gorah gornji skut sunčanog koluta lagano no veličenstveno pomalja. Keršna jeka sa svijuh strana jeknu „eto bela dana !“

Počivajuć na jugu i zapadu magla u oblaku se dizati stade – ispod magle pomočju očnika vidiš, gde se lepa Istria pod nogama Učke pram severu, jugu i zapadu širi. Uzmi vetranicu (busolu) pa polag nje krajobraz razastri, poviri u njega, pa primaknuvši očnik oku, u široki vidik pogledaj, tu ćeš uočiti: Pazin, Labin, Pulj, Vanjan, Rovinj, Boljun, Matavun, i ostale istrijanske gradove, koji ipak sve, više manje, dižuća se uvis čadina krije. Kud god okom kreneš, vidiš svuda gradove, sela, cerkve, zvonike, kuće i letne stane „ville“ zvane, kako lepo iz vinogradah poviruju. Sve se to pod tobom na sve strane širi.
Jedino što ti neugodno oči dirati mora, jest, što nigde šuime, dali ni šumice ni, gaja ne vidiš. Uzrok poraza istrijanskih šumah naći ćeš u zašuštenih sadašnjih, vlasteoskih palača u Mletcih. – E kolo od sreće u okoli verteći se ne prestaje! 
No uza sve to je Istra ipak krasna zemlja,  a da joj je šumah, postala bi, divni perivoj.

Po doJinama vidiš, gde se vesele klasje i zelena trava tihim povitarcem uznemirena lulja i njiše kao morski valovi. Hribovi su svuda lozom obsadjeni. Po zelenih dragah bujna stada muču, a po berdah sitna kerda bleje. Kadkad ti na laganih krilih blaga vetrića doperši do ušiuh pastirskih sviralah zvuk i slavjanske narodne pesme ulomak, te duboko domorodno serce tvoje rani, setiv te jada i bede, pod kojim ti jadan rod od stoletjeh stenje!

Kad se opet pram iztoku kreneš, vidiš, da se je već visoko sunce od zemlje pomolilo, te sam sobom pomisliš: valjda neće uvek koso nad tobom sjati, mili rode. Već se hoće do skora i do tvog poludnika popeti, te razperšiti gustu amo tamo tobom razprostertu maglu!

U to već biaše sunsce sav vidik na okolo svetlostju svojom obasjalo. Kerk, Osor, Cres, Rab i ostali kvarnerski gradovi pod nogama ti leže. Daleko prema zapadu vidiš zalev terstjanski. Gusta čadina ti krati da preko mora vidiš taliansku obalu i u dubokom snu dremajuću posestrinu našu Dalmaciu.

S istočne, zapadne i južne strane po sinjem moru vidiš kako brodovi plove, koji ti se varavu oku pričinjaju kao beli labudovi. Sad te mašta u ono davno doba prenese, kad su Krešimirove i mletačke galie plovile, kad su se uskoci proti mletačkom prožderljivom lavu za slobodu svoju borili, koje ih pomoćju srodne dalmatinske mišice smioni lav kršiti htede.
Još jedanput u turbin na okolo poviriš, te vidivši da se magla čversto juga, zapada, a stranom i iztoka derži, pomisliš: danas više neće sunce gustu ovu maglu razperšiti, treba da se u povoljnie doba opet amo vratim.

Okrepivši se zalogajem i kapljicom rujna vinca oslabljenu snagu tela, te odmorivši se na zelenoj jednoj ravnici, sidjosmo s berda, jer je već sunce podobro pripeklo bilo.

Vrativši se zatim k podnožju berda, te pričekavši shodno vreme za povratak, ulezosmo u hintove, dok nismo do velike strmine došli, gde na izloženoj tablici piše: „si avverte di serrar la ruota colla scarpa e non catene soto multa di f.4“
Sišav ovde s kolah, vidim prolazećeg uz svoja kola Istrianina, te mu rekoh da zatvori kolo, jer da će inače globu platiti, kaoštoizložena tabla piše. Siroma odmah posluhnu, te me za oproštenje umoli, kažuć, da znade, doduše, za svoju potrebu čitati, no da talianski nerazume.

Takovih napisah ima posvuda, sve u talianskom jeziku, gdegde i u nemačkom. Da bi barem hervatski za hervatski narod bilo, kao što je u Slovenii za narod slovenski po svuda uz nemački i slovenskim jezikom pisano. To bi za narod bolje, dapače potrebito bilo, a talianskim putnikom nebi ni malo smetalo. Nemogu dokučiti razloga, a dosta sam mislio, što su tablice ove većinom u hladu.   

Prevalivši sretno Učku, Lovranšćinu, Veprinšćinu, Kastavšćinu, sretno se pred veče vratismo kući, kad je već sunce zapalo za Učkom.

Ja sam zadovoljan, što sam s Učke izfod sunca vidio. Rado bi i zapad videti, no kako kažu, sad nije jošte vreme, pa ipak nitko nema pravo kazati kada će to vreme doći.

Offline elvis

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Datum registracije: Vel 2012
  • Postova: 10.602
Odg: Povijesne priče i dogodovštine
« Odgovori #231 u: 09.07.2014., 10:01:40 »
Citat:
04.07.1852.   Riječki planinari organizirali su uspon na Učku, što je zabilježeno u Zagrebačkom časopisu "Neven" pod naslovom "Zora na Učki".
[...]

Naš  „dapiferorum magister“ ili  „hranoskerbnik“ zatim iz utrobe verne košare hladnokrvnom pomnjom izvadi hleb, pa oštricom pouzdana noža razplotivši teleću četverticu, razdili ju medju drugove.


Drug/ovi, jedna riječ koja je "nestala" ...

Offline milić

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Datum registracije: Tra 2012
  • Postova: 11.609
Odg: Povijesne priče i dogodovštine
« Odgovori #232 u: 09.07.2014., 12:31:14 »

Citat:
04.07.1852.   Riječki planinari organizirali su uspon na Učku, što je zabilježeno u Zagrebačkom časopisu "Neven" pod naslovom "Zora na Učki".
[...]

Naš  „dapiferorum magister“ ili  „hranoskerbnik“ zatim iz utrobe verne košare hladnokrvnom pomnjom izvadi hleb, pa oštricom pouzdana noža razplotivši teleću četverticu, razdili ju medju drugove.


Drug/ovi, jedna riječ koja je "nestala" ...
A pomnja, a hleb, a razplotiti, a četvertica (što bi to bilo?). A ti vidiš samo drugove.
« Zadnja izmjena: 09.07.2014., 12:33:02 od milić »
Prošeći se z manun okolo Trsata.

Offline elvis

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Datum registracije: Vel 2012
  • Postova: 10.602
Odg: Povijesne priče i dogodovštine
« Odgovori #233 u: 09.07.2014., 18:43:37 »
A pomnja, a hleb, a razplotiti, a četvertica (što bi to bilo?). A ti vidiš samo drugove.

Te su nestale "same od sebe" kroz neko vrijeme , drug-ovi su nestali preko noći ... i postali gospoda  :greensmile

Offline elvis

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Datum registracije: Vel 2012
  • Postova: 10.602
Odg: Povijesne priče i dogodovštine
« Odgovori #234 u: 10.07.2014., 16:46:03 »
Uz spomen ploču iz ove poruke ide i tužna priča :

Vitomir Grbac

Na partizanskim stazama

“Poginula je Marija od Grbac”

[...]

Mnogi su bili začuđeni kada su nas ugledali. Neki su nas već bili “otpisali”. Tu sam sreo poznate drugove, terenske radnike, Milovana Blečića i Viktora Blažića. U prvi mah sam bio iznenađen njihovim prisustvom u ovoj “gužvi”. Vjerojatno su bili donijeli neke obavještajne podatke sa terena. Blečić je bio moj susjed, dok me Blažić nije lično poznavao. Naš razgovor je skrenuo na teške nevolje prošlih dana, za vrijeme srpanjske ofenzive. U jednom trenutku Blažić mi se obrati s pitanjem: “Znaš da je poginula ona Marija od Grbac - babica, Milanova sestra”.
    Nisam mogao i nisam htio da vjerujem svojim ušima. Bila je to moja majka, a Milan moj ujak. Izgubio sam sve što sam imao. Ona i ja bilo smo sami i predstavljali smo jedan drugom sve na svijetu. Upravo sam trebao da navršim šesnaest godina. Lice mi se zgrčilo. Nisam mogao da zaustavim suze. Razgovor je za trenutak bio prekinut …
Blažić, naravno, nije znao da sam ja njen sin. Milovan je sada bio očajan, ali se tu više ništa nije moglo učiniti. Njena pogibija bila je za mene prebolna istina, a način na koji ću ja to saznati bila je puka formalnost.
    U stvari, pošto je naš bataljon krenuo u akciju, u logoru su ostali samo kuhari. Kasnije je, praćena kurirom, stigla i moja majka. Vjerojatno je išla u štab odreda radi prijema dužnosti u sanitetu. U partizane je krenula, po savjetu aktivista NOP-a, odmah poslije mene. Našim logorima bila je potrebna kao sanitetski radnik. Ona se ni trenutka nije kolebala. Pripremila je najnužniji sanitetski materijal i lijekove i krenula na put borbe da, kao sanitetski radnik, pomogne borcima za slobodu, kao i zbjegovima, koji su tražili njenu zaštitu u šumi. Na žalost, svoje stručno sanitetsko obrazovanje stečeno u Primaljskoj školi u Zagrebu nije mogla da duže pruža onima kojima je bilo najpotrebnije.
    U gotovo praznom logoru bataljona nije bilo nikakvog obezbjeđenja. Jedna talijanska kolona došla je iznad samog logora i iz neposredne blizine otvorila vatru na kuhare i drugo pomoćno osoblje. Tu se Marija zatekla na kraćem predahu. Jedan metak prošao joj je kroz stomak. Drugovi su uspjeli da je izvuku. Postepeno je prenijeta do mrzlovodičkog logora na Travniku, gdje je drugi ili treći dan, bez ikakve sanitetske pomoći i svjesna što se sa njom dešava, izdahnula u najtežim mukama.
   Listajući kasnije ratne dokumente, u izvještaju komandanta V operativne zone, pisanom 7. rujna 1942, u kojem se govori o talijanskoj ofanzivi početkom kolovoza na teritorij 2. primorsko-goranskog NOP-odreda, stoji i podatak da je prilikom napada na logor Udarnog bataljona 11. kolovoza ranjena “samo jedan drugarica”. Za komandanta Operativne zone ona je bila to - “samo jedna drugarica”, a za mene, njenog jedinog sina, bila je to majka i sve što sam imao.
« Zadnja izmjena: 10.07.2014., 22:37:26 od elvis »

Offline jazbac

  • Full Member
  • ***
  • Datum registracije: Ožu 2012
  • Postova: 1.113
Odg: Povijesne priče i dogodovštine
« Odgovori #235 u: 10.07.2014., 17:05:54 »
 :'( Čital san ovu Grpčevu knjigu i ovo je zbilja jedna impresivna priča od mićeh judi va veleh štorijah.

Offline milić

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Datum registracije: Tra 2012
  • Postova: 11.609
Odg: Povijesne priče i dogodovštine
« Odgovori #236 u: 10.07.2014., 17:09:38 »
http://www.google.hr/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&ved=0CBkQFjAA&url=http%3A%2F%2Fulice.rijeka.hr%2FBiografije%2FMarija%2520Grbac.pdf&ei=dqm-U_WhIYGC4gSQl4HwCw&usg=AFQjCNGGSrKcCBbZbzozo-xb_hZjWIQdYA&bvm=bv.70138588,d.bGQ

Malo sam pogledao ovo da potvrdim ono što mi je zvonilo, a to je Primaljska škola u Rijeci u današnjoj ulici Pomerio, čini mi se. Ne znam do kad je škola nosila njeno ime.
A i Vitomir Grbac, sin, mi nekako zvoni. Znaš li nešto o njemu. Čini mi se da je bio viši oficir JNA.
----------
sad vidim jazbacov post. Probat ću naći knjigu u knjižnici. Brrrr  opet san počel puno čitat, a to ni dobro.
Prošeći se z manun okolo Trsata.

Offline jazbac

  • Full Member
  • ***
  • Datum registracije: Ožu 2012
  • Postova: 1.113
Odg: Povijesne priče i dogodovštine
« Odgovori #237 u: 10.07.2014., 18:14:47 »
Vitomir Grbac je finil va prateću četu Vrhovnega štaba. E sad, jbg, ne moren se domislet jušto naslova knjigi, samo znan da je neč u stilu "va Titovoj pratnje". Zanimljivo štivo, a i Vitomira san poznal. Iskreni domoljub
 :palacgore

Offline elvis

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Datum registracije: Vel 2012
  • Postova: 10.602
Odg: Povijesne priče i dogodovštine
« Odgovori #238 u: 10.07.2014., 23:06:26 »
Vitomir Grbac je finil va prateću četu Vrhovnega štaba.

U TITOVOJ PARTIZANSKOJ GARDI

Tih dana nas nekolicinu su pozvali u štab bataljona. Saopćeno nam je da, zajedno s tridesetak drugova iz cijele brigade, idemo u prekomandu. Mislim da nam nije točno rečeno o čemu je riječ ali je naglašeno da je posrijedi značajan izuzetno častana zadatak. Pripremili su nas, a zatim lijepo ispratili. Bio je to novi korak u neizvjesnost. Rastanak s jedinicom svakad je teško padao partizanu, pa ma šta mu se obećavalo: Tako je bilo i s nama. Naša kolona, predvođena Antonom Saršonom, krenula je na daleki put, i to pješke. Do Slunja je s nama išao i komandant zone, vjerovatno na sastanak Glavnog štaba NOPO Hrvatske. Slunj je bio slobodan i to je bilo prva veća varošica u koju sam kročio u partizanskoj »uniformi«, i to bez borbe. Bio je to prijatan doživljaj. Ručak nam je priređen u hotelu, koliko se sjećam zvao se »Korana«. Objed je bio obilan: kruha, mesa i variva je bilo toliko da gotovo nisam mogao vjerovati svojim uvijek gladnim partizanskim očima. To je bio prvi »kompletan« ručak otkako sam kročio na partizanske puteve, i to još u pravom pravcatom hotelu. Prihvatili smo se, onako gladni, dobrano, ali nam je sve to brzo zapelo u grlu. red ručka začuli su se motori, a uto neko povika: »Tenkovi!« Onako zaprepašteni, pograbili smo oružje, i ko je šta još stigao, i izletjeli napolje. Stvarno - tenkovi! Već su odmicali od hotela. Pogledali smo bolje, kad na njima velika crvena petokraka zvijezda. Zbunjenosti je nestalo za tren oka, a nastupila je radost i veselje. Brzo smo se vratili i, živo komentirajući tek minule trenutke, dokrajčili ručak. Put nas je, zatim, vodio preko tek oslobođenog Bihaća ka Bosanskom Petrovcu. Tek tu smo saznali cijelu istinu. Odlučeno je da se zbog naraslih potreba formira prateći bataljon Vrhovnog štaba, pa je jedinicama u raznim krajevima zemlje naredeno da u njegov sastav upute određen broj boraca, pripadnika raznih nacionalnosti, o čemu je CK SKJ prethodno pisao Centralnom komitetu KPH.
Ponovo pripreme za formiranje jedne nove jedinice, u stvari — preteče gardijskih jedinica. Opet svečani stroj, govori, nova saznanja. Bila je to velika čast, ali i odgovornost. Našoj jedinici je povjereno da neposredno obezbjeđuje vrhovnog komandanta NOV i POJ Tita i najbliže njegove suradnike.

Offline elvis

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • Datum registracije: Vel 2012
  • Postova: 10.602
Odg: Povijesne priče i dogodovštine
« Odgovori #239 u: 11.07.2014., 20:10:17 »
Vezano uz Zokijev članak - http://croinfo.net/forum051novi/index.php?topic=17.msg43359#msg43359


Glasnik općine Viškovo br.89

Memorijalni pohod Benčanon

VEĆ SEDANDESET I JENO LETO MESECA MAJA NA SPOMENIK VA DOLČIĆPUL BENČANI, KADE JE OD FAŠISTIČKE RUKI UBIJENO DEVET JUDI PRIDE SE POLOŽIT VENAC. OVEGA LETA POHOD SU ORGANIZIRALI UABA PEHJINA I VIŠKOVA ZAJENO S PD VIŠKOVO I PEHJIN.

UABA VIŠKOVO I PD VIŠKOVO
Piše: Vidojka Lučić

Subota, lep 24. dan meseca maja, datum kad je pul Benčani 1943. leta od fašističke ruki ubijeno devet judi: Milić Nikola (r. 10. 09. 1919.) Bekarov zet z Pehjina, rodon Stuparov od G. Jug, njegov tast Marot Ivan (r. 24. 10. 1888.), ValenčićJosip (r. 18. 01. 1891.) Kovačev z Vožišć, učitelj Milih Aleksandar (r. 29.01. 1900.) Cingularov od Jurčić, Saršon Stanislav-Stanko (r. 02. 04. 1921.) Nadalin z Furićeva, ValenčićJosip (r. 01. 09. 1908.) Bačurkin z Pehjina, Sablić Herman (r. 17. 02. 1912.) i otac mu Mate (r. 16. 02. 1880.) Orsićevi z Sv. Mateja i FilčićRudolf-Rude (r. 06. 01. 1895.) Sovićev z Furićeva. Ni se jih pozabilo! Već sedandeset i jeno leto meseca maja na spomenik va dolčićpul Benčani pride njin se položit venac.
Fanj put san čula povedat za ta slučaj al nisan nikad bila tamo pa san ovo leto odlučila poći ja. Pohod su organizirali UABA Pehjina i Viškova zajeno s PD Viškova i Pehjina. Planinari PD Pehjina, ki djeluju u sklopu PD „Tuhobić“ z Reki, uredili su ugodnu šetnicu s lepemi vištami od Turkova preko Raštela uz kalić Mistraž do Tibjaši od kud do Petrc treba pasat 365 skalini (simbolično, kot
jeno manje hodočašće), kratko cestun prema Kablaron pa levo stazun kroz dišeći umejki do Benčani. Uz cestu, malo daje sela, je spomenik ki znanega i neznanega upućuje na to ča se 130 metar niže va dolčiće tega nesrećnega 24. 5. 1943. dogodilo. Tu je u ime UABA
Viškovo podpredsednik Mladen Hero položil rožice, a onda smo se si skupa uputili va dolčić do spomenika na ken su imena seh devet streljaneh. Na spomenk smo položili venac. Za ten je predsednik UABA Pehjina Zlatko Širola rekal par besed ča i kako se to dogodilo.
Tad san odlučila da napišen nečmalo više o temu za si oni ki su se fanj kašnje rodili da znaju koliko je to bilo teško i pogibeljno vreme. Šla san popitat nekeh, od ono malo starejeh ki su još živi, da mi o temu ča povedu. Čula san da je se počelo dan prvo 23. 05. 1943.

Sastanki se nisu održali

Ta dan, jušto na polne, trebali su se održat dva sastanki: jedan va Ravnetoven (danas Plodine) kad su na dogovor trebali prit oni ki su odlučili poćva partizani i drugi va dolčiće zad Baštijana prema Kapitovce za  omladinu ka je djelovala na okolnen terene. Održan ni nijedan? Zač? Zato aš se sumjalo da su bili tuženi fašiston.
Va Ravnetoven su se našli ValenčićIvan (r. 5. 2. 1920.) Kovačev z Vožišć, Saršon Bogdan (r. 22. 10. 1922.) Nadalin i Filčić Josip r. 1. 3. 1924.) Sovićev z Furićeva. Na sastanke je trebal bit i Jožić Marčelja Žanetin od Marčeji al je malo kasnil. Bil je negde okol Juraši kad je zapucalo. Za dlaku je zbegal da on bude četrti. Do omladini va dolčiće zad Baštijani začas je prišal glas da se brzo razajdu.Vera Klanjčeva z Viškova mi je povedala: „Na ta sastanak smo šle ja i Rosana Bekarova. Kad smo čule glas da se razajdemo brzo smo se obrnule i vrnule saka svojoj dome. Nakon ča su trih ubili va Ravnotoven fašisti su storili raciju po kućah prokazaneh i pobrali njihi oci, sini i braću. Drugi dan su prišli po mane, Albinu Kovačevu i njijega maloletnega sina Brankota i seh skupa pejali va školu kade su već bili tučeni i zmučeni na početke opisaneh devet judi. Tu su nas držali neko vreme, neč se mej sobun dogovarali i na kraje su mane, Albinu i Brankota pustili, al ne doma nego su nas karabinjeri pratili do Maretineh kade su bile familije uhapšeneh. Većkad smo pasevali Istranovu kuću ja san se obrnula i videla kako kamijon z oneh devet uhapšeneh pasuje pul cimitera prema Mladenićen. Si ki smo bili va Maretinoj kuće bili smo pripravni na internaciju va Taliju, al su nas ipak na kraje pustili doma“.
Pokojna teta Slavica Brnasova, koj je Stanko Nadalin bil prvi muž, pred par let mi je ovako povedala: „Ja i Ivanka Bekarova z Pehjina, Nikolina žena, bile smo zaprte pul Maretineh va jenoj kamare a naši muži va drugoj, lih do naše. Čule smo kako joču aš su jih fašisti tukli i pretili da će jih ubit. Sinu Josipu falila su dva dana do jenega leta kad je ostal bez oca, a ja bez muža“.
Joško Antićev od Kosi mi je ovako povedel: „Bil san zadnji ki je teh devet nesrećneh judi videl živeh. Rado san šal Benčanon od kud mi je bila mama Mera, a tamo san se i rodil. Ta put smo va sele bili samo ja i teta Jele, sestra nonota Jožeta. Celo selo bilo je spajeno. Nigde žive duši aš su si pobegli va šumu. Našu, Stričevu al Ninkinu kuću, nisu važgali aš su se smilovali tete Jelete ka je bila slepa. Bil san pred vrati kad san čul da gre kamijon. Znatižejan kot saki otrok šal san bliže ceste i videl kako malo daje fermuje. Videl san na njin vezani judi i fašisti kako jih z kundakon tuču i rivaju dole, tiraju po ravne prema dolčiće pod Benčani. Vaje za ten čul san pucnji i vas va strahe pobegal va kuću“.Potle rata va našen cimitere, levo od ulaza, storena je zajednička grobnica na koj su imena seh dvanajst ubijeneh. Na grobe je i danas vavek friškeh rožic.
Neka njin je vječna slava i hvala!